Довољно је да се Христос изгуби из вида макар на трен, па да душа осети последице ветрометине. Опет, са друге стране, некада ни мишљење о Христу не значи аутоматску позиционираност Бога као обавезно присутног. Тако би се онда Божија слобода угрозила.
Шта онда остаје човеку? Да не буде лаке вере али ни млитав духом. Остаје да само отвори своју шкољку док не дође Онај ко ће положити бисер. Благодат Духа. Силу присуства. Потврду. Све остало је ризик, половичност, јалово ослањање на себе које прво кидише, али најчешће – теолошка баљезгарија.
Вера није само игра уверења или поверења. Јесте и то, али није само то. Најпре, она је потврда да смо удеоници силе. Исте оне силе коју је Христос осетио да Га напушта када Га се крвоточива дотакла. Зашто смо онда малодушни? Зар ће Бог ускратити силу Педесетнице и нама? Зар се неће осврнути за сваким ко је овог часа поверовао у Њега и потражити онога ко је извукао силу из Њега?
Али док не осетимо ту силу, немамо права да себе сматрамо верницима. Јер из првог, друго следи. Тек из таквог угла можемо говорити о уверењу и поверењу. Јер онда не говоримо као папагаји вештачки шта нас је ко научио, него стојећи у Духу од Духа сведочимо.

Advertisements