Чудни су људи. Докле им чиниш по вољи – воле те, чим мало престанеш – не воле те. Зар је човек банкомат? Не можеш само увек да станеш када ти се хоће пред другог и да очекујеш добитак. Љубав није тако неодговорна да ласка свачијој вољи. Танке су линије између воље и самовоље, као што су још тање између служења другима из било ког разлога а да није разлог љубави. Ако не чиниш некоме по вољи то не значи отклон љубави. Мора и други да схвати да ти имаш своју личност и слободу, а најпре свој став и виђење на који начин тражиш властито осмишљавање. Ако ти неко није учинио по вољи у једној ствари, не значи да ти неће учинити у другим стварима. Не може се човек тако лако етикетирати и отписати. Човек је биће промене. Не само због властите непостојаности, већ и због разних нивоа сазревања или немогућности, спречености, да одговори увек очекиваним изласком у сусрет. На крају крајева, треба прихватити различитост другог. Немогуће је у свему имати исти синхро или укус са другим. Онда је ту неко неискрен или су мотиви погрешни.
Христос каже: „Ко те потера једну миљу иди са њим две!“, али то не значи да радиш против себе. Ипак, постоји још један парадокс. Упечатљива је јеванђељска прича која говори о два брата. Једном отац рече да иде да обави неки посао а он рече да хоће али не оде. Други брат рече да неће али је ипак урадио по вољи оца. Овог другог је Бог похвалио, јер је и по цену мрзовоље ипак испунио вољу очеву. Која је поента? Пронаћи нијансе и не радити на сопственој искључивости онда када другом нешто није по вољи. Јер тада човек постулира себе не по разуму већ по увређеној сујети. То су она чувена обрушавања на другог када нам само једном није испунио вољу. Тада наступа неправда али не на страни оног ко је отказао вољу, већ на страни оног ко не нашавши подршку у очекивано време брише све људско и врлинско што је постојало у другом човеку који је дотад чинио многа иступања у корист воље онога ко је искао.

Advertisements