• Шта мислите о томе да се греси родитеља преносе на децу?

Нисам присталица тео-трансфера да се било који грех наслеђује од родитеља. Мислим да је таква теологија упитног карактера, јер поништава проблем слободе. Зашто би било ко недужно испаштао грех неког свог претка? Ко је направио проблем такав је и одговоран. Проблем се компликује са прародитељима, јер нисмо наследници неког кривичног акта већ смртне природе. Међутим, овде као да се теологија прави луда. Овде се не доводи у питање ако су прародитељи направили хаос да свако потомство до судњег дана носи смрт у својој природи. Бојим се да је поглавље са прародитељима климав терен да би се очувао примат слободе. Свако од нас је сликовито речено пред истим избором као Адам и Ева (под условом да је уопште реч о историјским личностима). Можемо спекулисати о наслеђу нечије генетике, на пример склоност ка меланхолији, високом крвном притиску, итд. Постоје утицаји, али то још не значи угрожавање слободе. Антиномија која мене дубоко брине јесте што постоји велики број хришћана, чак и међу онима који себе држе за неке високе интелектуалце, који заговарају и подржавају идеју (коју притом поистовећују са каквим догматом) наслеђа грехова од својих предака готово до фанатичне одбране. Зашто? Јер се на тај начин обесмишљава и извргава руглу Христова Жртва на Крсту за цело човечанство. По мерилима оваквих интерпретатора, Христова жртва је маргинализована, јер испада да Његова жртва није довољна и да греси предака имају већу релевантност и тежину како би се очишћење извршило. Дакле, онда се Христова жртва потцењује, а нас, ето, по тој логици ствари, само наше испаштање и наша жртва чини очишћеним тј. испада да је наша жртва већа од Христове.

  • Колико је човек слободан од греха? И на који начин је слободан од смрти када и даље умире? 

Човек је слободан од греха и смрти, али иконично. Сад и још не. Чувени парадокс. Нема фиксиране позиције. Не можеш само једном да платиш карту и да гледаш добар филм. Спасава те благодат љубави Божије, али наравно подразумева се бар мали лични искорак. Чувена синергија, помало излизан појам. Ипак, нема загарантоване позиције да ћеш се спасити, јер је управо ту тест да ли ћеш се као Петар ослањати на своје ноге или Христа када требаш да закорачиш на есхатолошко море. Нема коцкања, али Бог има своје разлоге. Верујемо да ћемо се спасити иако се смирујемо да нам нема спасења уопште. Знамо да смо богови по благодати, али знамо и да смо мањи и од прашине. Још један парадокс. Човек и јесте и није слободан од смрти. Умире свакако. Смрт не гледа ко је ко. Зато се тако болно саблажњавамо када чујемо за болест или смрт неког детета. Али, управо тиме што је Христос победио смрт учинио је да смрт не постане крајња дестинација. Смрт је дакле фатална, али није последњи сценарио овог света. Некад стичем утисак да и ми мало више драматизујемо, јер су и хришћани првих векова страдали па нису ништа губили од своје вере, али са друге стране, та драматизација има своје оправдање јер је смрт трагична само за онога ко воли будући да не жели другог да изгуби. Не заборавимо да је и Христос плакао над умрлим младићем иако је имао власт васкрсења. То Га открива не само да Он није равнодушан, или да тобоже нема силе, него јер зна да је свет упао у сенку смрти коју му Он није наменио.

  • Шта мислите о хомосексуализму? 

Наравно, постоје ожиљци, као и трауме. Није исти распон међу њима. Некада последице једноставно нису у складу са мотивима. Али не морају бити мерило настављајућег дефекта, као што ни хомосекусализам није 100% настао од силовања. Неко се једноставно рађа такав. Али није ни то мерило да ће као такав бити осуђен. Ваљда смо превладали неке предрасуде. Хомосексуалце које сам упознао не показују никакав ментални поремећај, ни логички застој. Напротив. Хетеросексуалне девијације баш зато што су легализоване “нормалношћу” мушко-женских односа премашују чак замишљене оквире “здравих односа”. Као што је лепо говорио проф. Зоран Јелисавчић: “Данас је брак добио статус легализације блуда!”. А онда се треба опасно запитати: колико ми верификујемо свој блуд само зато што се декларишемо да смо хетеросексуални? Ту се, такође, прикрива и други проблем: колико Црква сме да пропагира отклон хомосексуалаца а да исте не отклања из својих редова? Наравно, треба читати између контекста. Али, мало ко иде логиком да има хомосексуалаца којима геј-парада и сличне невладине концепције једноставно нису по вољи. Црква би само могла да преиспита свој однос према њима а они би могли да покажу мало разумевања за Цркву. Не мора се проблем посматрати увек диоптријом ратишта само зато што се дотад проблем заправо гурао под тепих. Јер када настане инфекција онда се теже ради на проблему. Зато би уместо промоције своје безгрешности сви могли мало откривеније да говоримо и о својим недостацима.

  • Какво је покајање највећих злочинаца? Може ли им се веровати? Да ли ће им Бог опростити?

Први хришћани, пише Попов, имали су велики страх да не ожалосте Духа Светога. Што ће рећи да Га нису третирали као приватну својину са којим тобоже наступају када треба да пониште другог човека. Знали су да и најмања помисао може да Га удаљи. Поставка у твојој једначини доводи до једне баналности благодатне верификације злочина а то није могуће. Ни логично, ни металогично. Ни морално, ни благодатно. Али и ту имамо парадокс да ако се неко искрено покаје (дакле, не префригано са циљем да ће учинити зло па ће се после покајати, или, се лажно каје само да би избегао неку санкцију), ту је Бог разоружан. Тотално. Макар тај неко бацио атомску бомбу. Ту онда можемо рећи: “Пуј пике више не важи!”, али ми остајемо са моралном дилемом да тај вид Божије љубави није “довољно моралан” за нас. Али губимо из вида надвременог Бога, и да ако је покајани побио милионе атомском бомбом, Бог мртве гледа из Свог Презента као на васкрсле и живе. Код Бога нема моралне дилеме ако се каје онај ко је побио милионе. За нас остаје морална дилема јер смо остали без најдражих.

  • Проблем васпитања? Где су границе родитељске одговорности?

Родитељи имају велику одговорност према деци. Абнормалну. Деца су стварно као сунђери за најмању мимику родитеља. Али ако се само на један трен, сат, дан, та одговорност заборави, наравно да има последица. Деца, мада осакаћена неким искуствима, никада не остају без слободе да побегну од својих родитеља ако су злочинци, или, да потраже веће место смисла ако нису задовољни свакодневним родитељским репертоаром када је можда вербални вид насиља најсложенији и најтеже препознатљив. Све зависи о ком узрасту и случају говоримо. Не може се ићи истом мером за све. На пример, мала деца не могу да се бране. Али је чињеница да су и данас закони поремећени ако се педагошко дизање тона гласа једног родитеља ставља у исти кош са насиљем у породици. Тужно је само видети да многи родитељи живе под стресом дуго година јер не могу да имају децу, док други родитељи имају децу али не показују милиграм пажње за њихове светове који су изузетно осетљиви и крхки. Родитељи имају одговорност да воле, али та љубав не сме значити благослов сваке дечије самовоље. Тако настаје размаженост која ће донети страшне плодове када такво дете постане одрасла јединка.

  • На који начин је Бог присутан у нашим страдањима?

Свако од нас има свој крст, али многи крстови немају додира са крстом Христовим. Није свако страдање од Бога, као што ни свако страдање не доноси неку поуку. Владета Јеротић је зилион пута говорио о страдањима органа који позивају човека на већи смисао и преиспитивање. Није се задржао на уштогљеном обрасцу да је тело носилац смрти. Али у томе и јесте парадокс, што јесмо слободни са Христом и што нисмо слободни када од Њега одступамо. Наша променљивост је проблем. Недоследност. Осцилације. Негде смртност природе кумује таквом исходу, а негде слобода човека. А Божије кретање је аритмично. Непредвидиво. А опет Сам Себи је једино Он доследан. Мада је стално присутан уме и да буде одсустан. И нико му не може рећи: “Сада си ту, а сада те нема!”, јер нико нема параметар да одреди где су границе његовог апофатичког битисања ни у чему, као што теологија данас не зна да одреди ни где су границе Цркве ако се већ Литургија служи за спасење света. Христос на крсту није ништа изгубио од своје слободе (он жели у смрт свесно и добровољно), али смрт га прождире. Занимљив је дијалог покајаног разбојника са Христом јер у време страдања стиче веру, док ми идемо другом логиком – у време страдања је губимо. Сигурно је да Бог није равнодушан на било чију агонију. Одатле треба да полазимо. Проблем је што Бога замишљамо као приватног супер-хероја који ће у маниру приватног обезбеђења реаговати на све наше проблеме. То се дешава због тога што не разумемо од чега нас Бог спасава. Бог се многима чини као пасиван посматрач пред чијом супериорном величином се негује само кривична теологија свести. Питате ли некога од чега нас Бог спасава, чуће се разни одговори, међу којима је омиљено јуридичко поимање оштећене правде, неморала, итд. И заиста када човек погледа свет данашњице, лако му се може учинити да Бог ништа не коригује. Криминал, немаштина, болести, порез… Али да ли је то оно од чега нас Бог спасава? Неко ће бранити Бога са већ извиканом фразом да нас „спасава од нас самих“, итд. Погледамо ли искрено себе изнутра видећемо да и ту девијације остају на власти чак и када добро себи желимо. Од чега нас онда спасава? Од смрти. Како, питаће неко, када и даље умиремо? Тако што смрт не остаје трајно стање. Сви који су у гробовима су налик инкубаторима који чекају дан новог рођења. Сва суморност и тежина овог света постаје апсолутно премошћена у жртви и васкрсењу Бога Сина. Наравно, то не значи да смо постали неосетљиви на проблеме са којима се суочавамо, али нам даје снагу да боље спознамо шта значе Христове речи да „пролази обличије овога света“ . Тек из ове перспективе да смрт неће бити трајно стање ниједног човека – ослобађамо се песимизма и ништавила. И захваљујући Духу Светоме, уносимо у овај свет ентузијазам који уопште не одговара његовом сахрањујућем карактеру.

  • Колико смо онда слободни и бесмртни ако нас страдања и смрт и даље условљавају?

Метафорички речено, још нисмо изашли из „Египта“ и то је смрт коју чекамо да превладамо. Али наше чекање није пасивно већ активно успостављање самим чекањем, будући да је богослужење покушај да изазовемо Бога на сусрет иако није нужно да се Он одазове. Упорно заборављамо да Бог није машина и да Он има Своју Тројичну вољу и слободу (само тако можемо да разумемо зашто негде видимо отворено његову интервенцију а негде никако). Али дато нам је не само да кришом гледамо кроз прозоре тела да видимо Тавор него и да га унесемо у себе. Штавише, Сам Христос, као синоним за Царство, премашује Тавор. Он у нама постаје и Синај, и Хорив, и Тавор, и Голгота, али даје да окусимо Царство, његове нестворене енергије, његову нестворену нарав, да се њим самим успоставимо у Дух новог еона. Парадоксално, постајемо оно што ћемо тек бити иако, што рече апостол, још се не показа шта ћемо бити. Слободни смо, мада не потпуно, и бесмртни смо, мада не у пуноћи. Јер се Суд и Васкрсење још није догодило, али нам је Христос оставио врата отворена (Цркву) да тај Суд још за живота над собом извршимо и да искуствено предосетимо залог дара Васкрсења. Ако је неко иоле поштен према својој души, знаће и сам да му није исти поглед и расположење пре Литургије и после Литургије. Наравно, треба пазити да се не позиционирамо у негом магијском перципирању еклисиолошког амбиента. Бог има одличан смисао за хумор и смисао што овакве ствари чини невидљивим али реалним.

  • Где је Божија љубав ако постоји пакао?

Проблем пакла не бих нешто разматрао, јер што рече један ум: “Врата пакла закључана су изнутра!”. В. Перишић је то једном сликовито рекао: “Када Бог дође, ко ће моћи да остане равнодушан?”. Између ових врата и ове равнодушности лежи одгонетка слободе. Ово сада, ово наше време, је веома важно, јер што рече Симеон Нови Богослов: “Други долазак се неће догодити за хришћане чије присуство они свагда живе већ за нехришћане”, али сам исто тако сигуран, ако се држимо описа Суда у Јеванђељу да ће се нама строжије судити (страшне су Христове речи када каже: „Не познајем вас!“. Данашња догматика инсистира на познању као љубећем императиву, и обратно, али онда по тој логици ствари испада да Бог укида љубав. Може ли Бог некога не познавати? Морао би, дакле, некако Сам Себе да раздвоји од Себе будући да Он живи као Љубав. Овде се ово „не познајем вас“ можда више граничи са „не желим да знам за вас“. Али, ако одемо у нека пророчка откровења набасаћемо на још провокативније моменте: на Божију згађеност, на Божије повраћање. „Зато што ниси хладан, ни врућ, избљуваћу те из Својих уста!“. Онда се човек мора опасно запитати колико неки човек мора да буде нечовек да би својим понашањем Самог Бога, који увек инсистира не неограничености праштања – згадио). Негде смо и ми промашили контексте. Мало ко повезује ствари. Павле Евдокимов и још неки су одважно говорили да је управо осећање Божије љубави за онога ко не воли стање пакла. Пребацимо ли ту мисао на свет свакодневнице – лако ћемо наћи потврду. Замислите да вас воли и грли човек којег ви не волите. Потрудићете се на сваки начин да га се отресете. Али, он вас прати. Хоће да прича са вама или да вас пољуби. За вас је то силовање. Зато да Бог не би испао као неко ко силује чини другу ствар: дистанцира се да не би Својим присуством мучио другог. То је оно виђење што су неки свети оци и старци имали о паклу као месту таме и хладноће, јер нема светлости и топлоте Божије. Али, не правимо се ни ми превише морални спрам Божијег Суда као да тобоже Бог не жели да се сви спасу. Мислим да је и Флоровски негде лепо писао о апокатастази да ће се по Другом доласку Христовом све исцелити осим слободе оних који не желе да буду исцељени. Рај и пакао су синоними. Ето парадокса. Како? И ту можемо направити експеримент који неће бити показатељ дестинације већ односа. Рецимо, ви држите реч. Некима сте занимљиви и показују пријемчивост за вас, а другима нисте и једва чекају да побегну од вас. У том чвору се открива тајна Будућег Суда. Нема раја ни пакла на оном идејном нивоу какве их замишљамо, већ свако од нас носи са собом и свој рај и свој пакао. Проблем са паклом више открива нас хришћане: да ли се злурадујемо што је такав сценарио могућ за оне које не волимо, или смо спремни да из велике љубави пожелимо спасење свих тако да о паклу и не мислимо. Јер само оно што се воли и мисли – за нас има постојање…

Advertisements