• Ако је судећи по Јустину Поповићу „ко жели да изгуби разум – упише филозофију, ко жели да изгуби душу – упише теологију“…сходно томе, шта сте добили за узврат?

Ово ме подсећа на апостолско питање Христу када Му говори да су они оставили све и пошли за Њим, те следствено шта ће они добити од тога. Питање код апостола је наравно непромишљено, јер је Дар већ пред њима. Не бих се много ослањао на Јустина и мислим да нема потребе стварати неко вештачко трење између предочених ставова јер ће у том погледу крајности и генерализације постати мерило неке плитке навијачке догматике. У сваком случају питање је помало трговачког карактера. Нема каријеризма, али добијаш Христа. Мало ли је?

  • Три највеће предрасуде које гајите?

 Предрасуде…Мислим да се све врте око једне базичне: неповерење.

  • Три највеће предрасуде које други имају о вама су?…

 Немам власт да се позиционирам у мишљење другог, нити је други толико бестидан да ми каже које предрасуде према мени има или је имао.

  • Има ли места за нову теолошку мисао, или је све већ виђено под капом небеском?

Теологија, као и човек, као и Црква, није фиксирана позиција. Евидентно је да постоји шаблон, препознатљиви појмови и утицаји, који отргнути од искуства постају заморни. Тада је најлакше играти се теолошке обдукције или фуснот – теологије. Али ту нема изазова. Поражавајуће је читати толике велике умове које је теологија изнедрила а да много од изнетих проблема нису озбиљно ни сагледани а камоли да су заживели (нпр. Н. Афанасјев, А. Шмеман, В. Варава, Б. Вишеславцев, итд.). Свако време је нови изазов за теологију. За преиспитивање. За редефинисање. За нова именовања. Увек је Црква имала своје успоне и падове. Теологија ништа мање. Можда је круна проблема и до тога што се теологија не може крпити једним истим концептима, него морају да прођу кроз воденицу искуства. Не може се сведочити оно што није проживљено. Док је Бога биће и нове теологије. И докле год буде парадокса – имаће се шта и сведочити. Берђајев је добро наслућивао димензију стваралаштва мада је и он доста трчао поред пута.

  • На вашој личној лествици, уметност је изнад или испод теологије?

 Уметност је добар освеживач теолошког доњег веша али она сама није теологија. Можемо рећи да могу да седе на једној столици без угрожавања места оног поред себе.

  •  Зачин живота је…?

Зачин живота је добар пријатељ умешан у три мере брашна породице, професије, и свих успутних догађања које на крају разрасту у благодатни троугао човека, Бога и Цркве.

  • Да можете да бирате, који део Христовог тела бисте били?

Део Христовог тела? Моје настране асоцијације су одмах прешле на буквализам меса и нагона. У складу са том компарацијом лако бих себе у култу фалуса именовао: дркаџијом. Ако је реч о Духовном аспекту моје службе: ту сам где јесам – у Цркви.

  • Да нисте уписали теологију, уписали би?

Да нисам уписао теологију….Не знам, не умем да се крећем логиком: “шта би било кад би било”.

  • Видите ли бољу будућност за нашу Цркву?

 Зоран Јелисавчић је остао провокативан са тим да је Цркви потребна револуција. Будућност не долази без нас. Ми стварамо историју. Црква испашта ране које јој ми стварамо. Немали број пута сам писао о томе да Цркву третирамо као проституку за своје интересе. Све што се дешава производ је наше инертности или спречености да сведочимо своје дарове (под условом ако их уопште имамо, јер данас у „копи-пејст“ теологији узимамо туђе обрасце а потписујемо их као своје). Нажалост, Црква је преузела државне модусе, имате владајући гето који или не пушта своје позиције или се само проформе смењују са једне фотеље на другу, док сви заједно (владајућа елита) нежно држи једна другом столицу. Новац и власт је био и остао текући проблем. Као што је недопустиво да се именује званичним ставом Цркве нешто што није у складу са вером једног појединца чије мишљење се ни за шта не пита. Али то је дуга тема.

  • Ко вам се свиђа од савремених светских теолога?

Живимо у „копи пејст“ стварности. Поред толико цитата и фуснот тумачења, више не морамо да мислимо својом главом. Хвалимо се корицама прочитаних књига али дубље садржаје у себи не прелиставамо. Од како сам приметио да доктори наука могу бити ретардирани на другим нивоима свакодневнице, престао сам да читам. Од како сам приметио да многостручни немају довољно емоција баталио сам стручност а појачао емоције. Од како сам приметио да под силом дијалога неко форсира монологе заволео сам дистанцу која не одбацује другог. Од како сам приметио да су свима пуна уста Бога потражио сам веру на другим воденицама где нећу морати као неки људе да мрвим а цркву да компромитујем.

  • Идеална дестинација за тиховање је…?

Идеална дестинација за тиховање је срце које уме да воли. Петар Јевремовић је опширно писао о кардио-теологији у светлу аскетике, али је права штета што није поменуо нас фаличне који живимо у аритмијама Духа.

  • Врлина коју бисте желели да задобијете?

Врлина коју желим…Немогуће је ићи логиком ни металогиком једнине врлине. Као што рекох човек није довршена стварност. Нема фиксиране позиције. Врлине нису загарантована имовина која се не може изгубити. Зато је сваки моменат изазов.

  • Каквих људи се клоните?

Клоним се људи којима беснило иде испред носа. Али много више насмејаних одмеравача који у стиску интимности за мој отклон живе.

  • А каквим хрлите у сусрет?

Хрлим у сусрет свуда где сам добродошао такав какав јесам. Мада сам многа врата пољубио. Али нису све промаје долазиле ни до мене тако да су нека врата остала отворена, али неки се боје иницијативе јер би тако пројавили фамозни табу: слабост.

  • Чему се увек враћате?

Враћам се некад сећањима. Преиспитивањима. Имам једну стару песму “Времеплов”. Она би отприлике указала где сам лоциран када себи дозволим лутање. И колико је човек трагично биће у рукама неизвесности.

  • Колики и какав је утицај ћерки на вашу теологију?

 Моје ћерке сигурно имају (ин)директан утицај на моју мисао. Немогуће је регистровати у каквим запреминама и на који начин се то дешава. Јуче сам баш гледао цртани филм “Грозни ја”. Могу рећи да имам сличности са главним јунаком. Али између његове физичке наказности и жеље да освоји месец, радије бира пут љубави и себедавања. Свакако, бележим “наитија” своје деце, има се шта научити. Према апостолском моделу: а не живим више ја него деца живе у мени. Према моделу св. Јована Крститеља: оне треба да расту а ја да се смањујем.

  • Порука људима?

Не живите туђе животе.

Advertisements