Бог силази у најдубље слојеве наше фаличности, пролази кроз најмрачније ходнике наших пандемонијума, сурвава се низ литице свих наших вртоглавих панорама жеља и острашћености, само да би у неком најзабаченијем кутку наше последње отворености пронашао ону истанчану обичност која се још није прелила мемлом отпадије, и тог вапијућег човека усред пустиње сопства подигао на пиједестал Њему сличног учинивши га ни мање ни више него богом поред Бога.

Зар је то мало?…

Advertisements