До сада се углавном ишло неком логиком да је други тај који иницира неку злу вољу у нама. “Он ме је изнервирао; он/она ме је избацио/ла из такта; да он то није урадио, ја не бих никада ништа тако учинио; итд”. Наравно, пред варничењем другог тешко је проћи без опекотина, тако да не болујемо од неких идеалистичких недодирљивости.
А шта ако је други само подстакао да се у нама изрази оно што заиста живи у нама, него је дотад само било под неким видом хибернације? Шта ако би требало преокренути перспективу? Јер, ако смо заиста тако добри, племенити и чисти за какве се издајемо, шта је то онда што нас за трен трансформише из анђела у демона, или, из човека у нечовека?
Можда би се могла преокренути перспектива. Ако је до сада други био тај који подстиче оно негативно у нама, можда би се могло више радити на себи. Да се то исконско добро, по труду и благодати, покаже постојаним и валидним када зловоља другог промаршира? Ако други не одузме твој мир – није ли то онда прави мир? Ако га је други покрао – о каквом миру се може говорити? Наравно, овде нема пуно места за неке аутосугестије, јер Христос је Тај који предаје Свој мир нама као што га је предао Својим првим ученицима. Опет смо, дакле, пред димензијом уподобљавања (не и глумљења преподобности), јер од тога колико се усличњавамо Христу, примајући дар Духа Светога, зависи колико смо Му постали блиски и по нарави.
Можемо проблем поставити на још већи начин: шта ако од тебе много више зависи? На пример, колико себе одржаваш у неком стадијуму барем “мањегрешности” (јер безгрешних нема) – духовно здравље многих спасаваш? Јер, ако ти падаш – еманираш своје “негативне вибрације” и на оне са којима долазиш у контакт. О унутрашњем растројству да не говоримо. Ако ти стојиш – можда неке нећеш уприличити да се дозову својој благонарави, али неке друге сигурно мотивишеш да не буду статични и малодушни, а најпре зловољни.
Ако чак нема никакве духовне (или барем психолошке промене) – јер ти ниси Месија и благодат није твоје власништво, а не можеш ни неког “лајфкоуч тренера“ да глумиш јер је неприлично – ипак остављаш неки пример. Праведнима на уразумљење када одступе, а неправеднима на срам када зло заволе. Први те се неће постидети када те виде јер ће у теби видети нелицемерно своју наду, а други ће радо да окрену главу јер ћеш их подсећати на очај будући да не виде решење за своје несавршенство. Ето, већ ту се види разлика између оних који иако несавршени ипак не гасе љубав и оних који исто тако несавршени злурадо бирају да угасе љубав.

Advertisements