Бог се многима чини као пасиван посматрач пред чијом супериорном величином се негује само кривична теологија свести.  

Питате ли некога од чега нас Бог спасава,  чуће се разни одговори, међу којима је омиљено јуридичко поимање оштећене  правде,  неморала, итд.  

И заиста када човек погледа свет данашњице, лако му се може учинити да Бог ништа не коригује.  Криминал,  немаштина,  болести,  порез… Али да ли је то оно од чега нас Бог спасава? 

Неко ће бранити Бога са већ извиканом фразом да нас „спасава од нас самих“, итд.  Погледамо ли искрено себе изнутра видећемо да и ту девијације остају на власти чак и када добро себи желимо.  

Од чега нас онда спасава? Од смрти.  Како,  питаће неко,  када и даље умиремо? Тако што смрт не остаје трајно стање.  Сви који су у гробовима су налик инкубаторима који чекају дан новог рођења.  Сва суморност и тежина овог света постаје апсолутно премошћена у жртви и васкрсењу Бога Сина.  

Наравно,  то не значи да смо постали неосетљиви на проблеме са којима се суочавамо,  али нам даје снагу да боље спознамо шта значе Христове речи да „пролази обличије овога света“ . Тек из ове перспективе да смрт неће бити трајно стање ниједног човека – ослобађамо се песимизма и ништавила.  И захваљујући Духу Светоме, уносимо у овај свет ентузијазам који уопште не одговара његовом сахрањујућем карактеру.

Advertisements