Многи ће учинити све само да се не сретну са својом душом. Да не остану насамо са собом. Да не чују унутрашњи глас. Да којим случајем брже – боље не изгубе своје маске. Јер се тај глас не чује у гомили где су маске, као по правилу, увек добродошле. Све су приче испричане пред собом. Зато човек избегава себе или своја осећања бежањем у свет сензација. Ако и други подсети на тај глас – ни тај није добродошао. У том гнезду се рађа чувена сујета.

Има људи генијалних. Има људи вредних и радних. Нису сви исти. Али, само зато да не би остали насамо са собом. Осим ако и то мало самоће није опијено плитким хедонизмом. Онај сирови жал над собом да се време другом даје. Јер ту, у самоћи, почиње суд над собом. Неки ће учинити све да ућуткају тај глас. Да се сакрију у маси. Да се сакрију међу обавезама. Али, тај глас неће лако нестати. Осим код неких упорних. Може се маскирати разним изговорима али неће нестати. Ерупција увек чека неочекивану прилику.

Можда од свих судова који постоје на земљи, најбруталнији се показује у оном где човек нема времена за своју душу. Људи се плаше какав хорор може започети своја обрушавања из најпотиснутијих витрина умостварности. Али душа није ужас! Замишља се као чудовиште које изнова мучи човека. Душа је само талац нашег бежања. Она је рањено дете везано страшним чворовима неодговорности. Када душа јауче и рида – има разлог зашто то ради. А човек да би избегао бол – бежи од душе. Међутим, бежи ли мајка од бебе када плаче или жури да је што пре нахрани и смири љубављу?

Вапај душе је вапај за садржајем који недостаје. Неће тај вапај ниједан професионализам или свет inernet – догодовштина отклонити. Као ни свет других страсти и порока. Човек купује време да избегне себе. Парадокс. Да не мисли о себи чак и када мисли да је користан другима, или, када чак и властито мишљење одбацује да оно не би деловало нарцисоидно. Али, управо ту ствара рану и расцеп. Тако покрива себе да се изрази нарцисоидно на другим нивоима свакодневнице. Ако не може да заташка рупу која воду пушта у чамац, онда да се покаже као добар пливач пред другима.

Човек ће учинити све да не сретне своју душу. Наравно, некада и другог човека. Али линије су повезане. Из једног исходи друго. Да не ослушне процесе у себи. Да не испита место бесмисла и кривудања које га тлачи. Човек ће, напротив, уложити атомске снаге да чак пребије и ућутка своју душу. Али, неће је научити и разумети јер ће је покварити страхом. Оставиће дете у себи уплашено и само. А где је страх водиља – слободе нема! Остаје само имитација човека. И још горе светогрђе – имитација љубави…

Advertisements