Теологија нам је поприлично осиромашила пред феноменом „гордост – теологије“. Све што „ваља“ или „не ваља“ облачи се или свлачи „скенирањем другог“ пред овим појмом. Толико наша Црква (као и верници који је чине) потенцира овај конструкт да се од њега Бог некада не види. Као да ништа осим гордости не знамо. Ако смо већ увек горди (јер си горд и када исповедаш смирење и када сопствену гордост демантујеш), онда би било „политички коректно“ и нешто друго (Другог) сведочити осим своје немоћи. На пример, властити живот у Христу са свим својим пресијама и девијацијама. Без, дакле, помпезних идеалистичких промоција о себи.

Чињеница је да је наша Црква доста била и остала подложна аскетским утицајима светих пустињака из чијих извора се изнова напајала. И они су доживотно, од ступања на монашко тло па до своје смрти, бележили и скупљали своја искуства са разноразним корпусима острашћености (читај: унутрашње борбе) а међу којима је гордост увек носила прво и последње место. Наравно, све то носи једну драгоценост и похвалу светима од чијих смерница треба опомињати раздражљиви аспекат сопства, али као да већа бесплодност бива ако гордост постаје неки вид препознатљиве „идеологије“ и „теологије“ таквих гордоносилаца, јер онда ту нема богоносаца који се по Духу Светоме усличњавају и препознавају, већ само ових гордоломаца који своје страсти, нарочито страсти других људи, боље него вољу Божију познају и живе. Као да гордост постаје неки самостални „ентитет“ који или „запоседа“ човека, или постаје паразитом по чијем вирусу се његове присталице најбоље миришу и препознају, као што се слично препознаје побожњачки „сленг“ у међухришћанским проговорима (нпр. „праштајте“, „грешни ја“, итд.).

Дакле, несумњиво је да сви мање – више носимо ову егоцентричну манију која нас обележава овако – онако (притајено или фатално), али као да превиђамо да наша гордост није теологија коју треба живети јер њоме своју палост нећемо превазићи. Концентрација на своје зло није исто што и дар Духа Светога. Похвално је бити свестан својих недостатака, али не можемо дозволити да властити недостаци постану оно „једино потребно“ које се треба сведочити, јер тако Бог постаје периферна стварност. Чињеница је да се многе страсти могу аскетским параметром детектовати и предупредити, али је чињеница више да нам такво потенцирање неће донети благодатни препород, постојаност и сведочење Христа. Уместо доксологије усмереној на „пуним устима“ своје или туђе гордости, можемо за промену у својој фразом истакнутој грешности одати „славу и хвалу“ Богу Који отклања сваки недостатак. Можда тада засијамо неким речима и понашањем које ће и нас пријатно изненадити или пренути из суморног православља. Можда тада нећемо у свима и свему видети охолост и непријатеља већ љубав и праштање. Макар на кратко. А када добра воља заузме престо срца, онда ће и теологија продисати живим водама утехе. Без копирања и цитирања, већ лично и живоватрено…

Advertisements