Једни су против тога да свештеник има „власт“ Духа а други су за то да се „власт“ (благодат) Духа која им је дата не може оспорити. 

Питање је да ли овде имамо проблем са ауторитетима или је посреди непознавање „спровођења“ (деловања) Духа по месту службе, јер су клирици ипак спроводници (посредници) али не и узрочници Духа.  

Питао сам једном давно проф. З. Јелисавчића о овоме. Рекао је да свештеник може изгубити благодат служења без обзира што остаје у чину. Код Н. Кавасиле сам нашао да Бог може и да не освешта принос због неваљалства свештеника. 

Недостају нијансе. Свако има своју службу. Свакоме је дата благодат. Али сви имамо различите дарове и службу. Нема потребе за трењем чија је благодат и служба већа. 

Велики А. Шмеман нпр. критикује својатање Духа и властито позиционирање (компромитовање) које није од Духа али то не значи да је против службе Духа.  Указује на разлику између поистовећивања примљене благодати са положајем моћи овога света. 

Пазимо и на генерализације. Ако је један свештеник лош не значи да су сви. Има негде и код св. Саве да „ако свештеник није добар не значи да његова молитва није делатна“ . Није ли то парадокс? Са овим се можда Кавасила не би сложио. Али ето доказа да ни светитељи између себе нису једнопартијски и једнолично имали исто мишљење о некој ствари. 

И ако је неко „овлашћен“ од Духа (рукоположен) – не значи да они који нису не могу у ревновању за веће дарове да претекну свештенике. Не у сујетном надметању него у борби за врлине Духа.  Али све треба чинити на изграђивање Цркве а не ради разграђивања које кида једно Тело Цркве на мноштво кланова. Није проблем различитост ставова све док не постане опасност од упорности да се један став апсолутизује до тачке светогрђа које подрива јединство Цркве.

Advertisements