Равнодушности је било увек. Пусти то. Када неки чланови Цркве једу своју децу, шта ће тек бити са онима ван? Ни то није битно. Мора се давати свој пример. Нема другог пута. Нажалост (или нарадост?) аутентични заједничари су увек некако стасавали на маргини друштва одбачени и од својих. Као да се та контрадикторност не мења вековима. Почиње полако да ми бива јасно зашто је то тако. Мислим да нема рецепта, програма, за креирање такве философије или политике, па и религије, управо зато што је човек увек склон да све, па и своју веру, упакује у скученост једнообразне идеологије. Оптимисти ће то паковати у вешту цитатологију оивичену врсним академским умовима и оцима, а песимити у обланду кокетирања са својом “теологијом кривице”. Утопија тако сакати и оно мало слободе кастрирајући оно најсветије у њој – парадоксе. Јер само парадокси не трпе системе и калупе. А Бог се не да шчепати на тај начин. Ту су и мешетари, безвољници, зилоти, итд. Сви они могу подривати Тело Христово чак и када мисле да нису у директној опозицији са Црквом. Ништа се не мења. Остајеш сам. Као Христос у Гетсиманском врту. Са унутрашњим конфликтима (који могу бити плод психолошких криза али и сазревања) али и са финалним разрешењем (које може бити производ додира Духа Светог): да је пут добровољне жртве она трансфузија која недостаје промени у свету а да свет не зна ко је онај од чије крви опстаје у сваком нараштају. Погледај Христа на крсту. Он се на крсту не расправља. Не изводи аргументе и не демонстрира силу мада има власт да то учини. Повлачи се до самоуништења пред “паметнијима” од себе. Јер Он зна да рационално објашњење не може умирити другог, нити га разуверити од неке заблуде. Бира пут жртве (без фамозног бусања у груди од стране оних који манипулишу својом жртвом) јер се нада да ће само тај пут ућуткати зле језике и довести их до промене. Мада је свестан да ће неки и ту остати у вулгарности своје искључивости апсолутно – равнодушни. Али Он је дао Целог Себе. Чини и ти тако.

Advertisements