​Можда је неки вид математике курва у процењивању ствари, али ако један човек сагреши једном и покаје се за то искрено, а други човек не сагреши ниједном у ономе у чему му је први пао али му други сваки дан пребацује за то – о каквом билансу логике врлине и греха се може говорити у таквим параметрима? Односно, ко ту заправо остаје у греху? Јер ако се једна страна поколебала у нечему и зажалила и не мисли више о томе, а друга страна није због свог високог моралног ранга прешла праг врлине али тлачи првог обнављањем мишљења о његовом злу – ко веће зло чини? Као да се све врти око праштања и непраштања.  На математичким теразијама оваквог типа, праштање све одузима, док непраштање искључиво сабира,  дели и множи. И ту се лако да видети и наличије таквог математичара док она Христова таблица јеванђељског множења са „7×77“ ка да намерно остаје изиграна у логици рачунџије.

Advertisements