Сваки дан има своју рутину.  Каравани пролазе.  Људи су замишљени у мрачним јутарњим сатима.  

Да ли ко зна куда му живот путује у тим многокрцатим аутобусима? 

Да ли има уопште мисли у тим немислима док прва метежност обузима хладне дахове? 

Није депресија крива што јој се човек са радошћу подаје при свакој инерцији.  

И док се точкови климају са поспаним радницима који јуре свој тешко зарађени динар и хукћу при сваком тискању другог,  између свих њих стоји – без жеље да се отима за седиште – једно дете.  Диви се призорима које види и црта по замагљеном стаклу.  Такав треба бити.  Само ће чуђење и креативност – без борбе за место – спасити свет…

Advertisements