Од свега што трпи постојање, човек се чини као најнепостојанија категорија.  Чак и када заговара одређени апсолут од мишљења.  У било какво име постављене вредности.  

Још чудније је како се вековима изграђују разни протоколи и правила живљења који ће коначно довести до блаженог стадијума на земљи.  Поред разних идеолога и философа преко психолога и антрополога, на истом испиту су падали и теолози. Није сувишно поменути извесни максимализам на који је такође алудирала пренаглашена аскетска мисао са својим једноличним темпом нудећи своја иксуства као неизмењиве путоказе ка оази среће. 

Некако нам упорно измиче да колико је Бог несводив на било какве постулате – да је човек у истој позицији.  Али није посреди безнадежна усидреност већ управо спасење од било какве фиксираности унутар било које пролазне форме битисања са свим могућим историјским импликацијама.  Јер човек се осећа сигурно само тамо где се има на неког или на нешто наслонити.  Човек који је себе разоружао од таквих програма свести показује већи ниво раслабљености.  Али цена такве слободе испуњава јеванђељски идеал невезаности за пролазно обличије света. Мада завистан од неких спољашњих фактора ипак има власт да подржи властиту независност душе од било које утопије („Цару царево – Богу Божије!“).

Поставља се велики знак питања: шта ако смо се везали више за неке своје маске у Христу неголи што смо Његовој благодати дозволили да демаскира у нама најсакривенија места?  Под условом да нисмо на погрешном темељу посађени, онда се јавља још одговорније питање: колико је умесно и смислено потенцирати било какав идеал ако смо свесни да и поред примљене благодати – рат не престаје у нама? Јер тек из ове перспективе можемо ући у суштину колико смо као човечанство крхки и да је то једино објашњење због чега ниједан сегмент друштвеног уређења не доводи до оне блажене функционалности која се толико форсира на свим фронтовима а на коју се тако лако саплићемо брзим осудама и још бржим разочарењима. Било да говоримо о политичким или црквеним институцијама,  било да говоримо о људима које свакодневно срећемо.  Јер се лако може показати да и ми сами претенциозно гајимо од других велика очекивања а да не видимо ране које смо направили на сопственом телу… 

Advertisements