​У сваком љубити значи најпре – бити.  Где нема таквог битисања велики је знак питања да ли има човека.  Или је посреди само имитација човека.  Или још горе: пласибо-вероживљења.  А ту нас не могу спасити никакви обичаји,  ни окупљања јер се управо у том чвору видимо какви смо људи.  Зато ко уме да воли не мора ни о чему да брине.  Јер је љубав таквога потврда мира и добре савести.  Без оне сујетне грозоморе о томе шта ће село рећи.  Тако долазимо до љубави којој је сва брига само једно –  прихватити човека прекопута себе као Бога и као себе самога.  У том кључу се налазе добре карте вере.

Advertisements