Има нас разних. Углавном неке логике иду линијом крајности. Од очекивања до разочарења. Од фанатика у великом до фанатика у малом. Интелигенција ту не заостаје за глупима. Али, ту су и људи „просека“. Људи свакодневнице. Људи инертности. Некад ни хладни, ни врући. Некад питки, некад бљутави. Није ни то проблем. Проблем је како људи просека гледају на Цркву. За фанатике у малом – то је кућа магије. За фанатике у великом – кућа није ни потребна. Морални фашизам може марширати на оба фронта. Забрињавајуће је колико људи на Цркву гледају као на моралну установу. У Цркву не иду јер Црква не испуњава њихова очекивања. Пошто сабира грешнике, у њој виде издају морала. Они су моралнији од таквих грешника које Црква покрива, те зато и не иду у Цркву. Јер, Црква се компромитује, по њиховим мерилима. Али у томе и јесте сав парадокс. Јер Црква није морална институција. Баш зато што окупља људе разних профила, професија, сталежа, па ето и грешника, баш зато не кокетира са злом него тражи за свакога оправдање. Друго је питање да ли се неко заиста стиди свог греха или само маскира своје безумље сакривањем иза леђа Цркве. Црква је спроводник Божије љубеће светости. Благодати која чисти сваки недостатак и која моралне пропусте уздиже на пиједестал светости без обзира на моралне дефекте. Очигледно још не разумемо поруку Христове Жртве. Зато тако злурадо избегавамо место светиње изговором властите супериорности над црквеним члановима.

Advertisements