Колико смо као човечанство постали предвидљиви готово у свим “тачкама дневног реда” постојања? Као да смо кодиране машине сведене на одређене инстикте. Развили смо “ја-свест” и добили слободу на дар, али понашамо се и без “ја” и без слободе. Односно, као да исте користимо једино у границама (само)демантовања када год се упустимо у неке идолатријске фикције. Или, као проверено искуство када се дотичемо “чињеничног стања” тако да тај сигуран образац не напуштамо лако, јер је емпиријски доказив. Дакле, ослањамо се на “проверена” искуства и усвајамо их постепено или нагло као део властитог бића. 

Наравно, генетски утицај, као и место одрастања са свим националним и културолошким наслеђем, нас донекле условљавају одређеним кодексом васпитања, али као да не долазимо до узвишенијих координата о већем смислу постојања. Просвета, као и други сегменти које се разливају у нама (медији, кинематографија, студије, итд.) усађују у нас клице знања или полузнања која нам готово нису ни потребна. Зашто? Ради лакше контроле. Тако се губи критички став о било чему. И то је једна страна медаље. Друга страна медаље је пренаглашена критичност о било чему (пред најездом информисаности о свему) без јасне свести шта је то што треба да се апсорбује, шта да се прочисти, а шта одбаци. На пример, има доста начитаних, али је велики знак питања како интерпретирају оно што су прочитали. Јер ту већ лежи прво подривање на своју штету. Брзина усвајања података се показује већим приматом самоостварења, без жеље да се стави нагласак на асимилацији, јер је ово друго оно што “успорава” биће. За то време, на маргини разума (или периферији свести), испашта сам човек и његова душа. Зато што профиле градимо на постојећим системима самоодржања (негде и самоодбране властите утопије) чак и када “боља верзија” нас (савест, подсвест, итд.) жели да нас усмери на више и боље. Тада подижемо преграде. Није нам пало на ум, да управо та “успореност” жели нешто друго да нам каже и да пређени садржаји, као и они никад стечени, желе да нас усмере на нешто ново.

Али, осим предвидљивих инстиката, монолога, дијалога, жеља, и других водостаја свести, мало нас жели да зађе “иза” мишљења. Иза првог инстикта у себи при додиру са светом другачијег. Пре овог “пре”. Пре нагонског и афективног. Јер, треба застати. Не треба брисати прву асоцијацију, али је треба преиспитати. Можда нас управо прва асоцијација о “чему” или о “коме” открива какви заиста јесмо када смо насамо са властитом универзалношћу. И шта ако нас управо први нагон о “чему” или о “коме” вара, јер може бити шаблон који слепо пратимо као програм у себи који, можда негде и злурадо, учитавамо изнова у себи. Како другачије тестирати границе (не)погрешивости свог ума и своје (не)слободе. Али, преиспитати без страха у каквом мотиву награде или казне. Него, јер желимо да се упознамо са властитом контемплацијом. Са сакривеним собом. Не нужно са оним собом од којег бежимо (има и тога) него са оним собом којег смо од себе сакрили (негде намерно, негде ненамерно). Међутим, треба доћи до језгра “пре” жеље где је слобода положена на средини лавиринта, или где је то језгро сам излаз из лавиринта свега што нас је дотад ограничавало чак и у име изградње. Језгро. Јер свако од нас има језгро за које је највише везан. Оно што нас системски кодира (одређује) какви смо изнутра на нивоу идентитета. Заћи “иза” мишљења, дакле, значи искорачити иза постављених граница свега што знамо и јесмо. Чак и када нас властита природа унапред детерминише “предвидљивим сценаријом” свакодневног поступања. То значи да не морамо на “прву лопту” да се владамо на основу постојећег кода манира, васпитања, наученога, нагонског, дословно свега. Чак и вере.

Осим пронађене свести о самосвести (под условом да смо и до тога дошли, а где је тек питање Бога), да ли смо дошли до питања: има ли још нешто више и нешто даље? А ако смо макар промил сопства довели пред руб арене властитог истраживања, онда се Бог као оно што призива биће у нови ниво постојања мора отворити као “баг”-дилема, као криза “система” неминовно. Требају нам “ажурирања” на нови ниво постојања где постојећи модели “добра и зла” неће бити тек пуки стереотипи, алгоритмови, или шаблон по којем се ушушкано владамо. То је тај чувени “скок у непознато”. Требамо, осим досадашњих лажних промо-перформанси које смо стекли, да дођемо до тачке кризе да смо заиста свесни парадоксалног вируса: своје свенебитности и свебитности. Али и до позања да то није све. Морамо се испразнити од свих наслага од искуства и сећања да бисмо у огољености дошли до оне првостворене клице у нама која још парадоксалније – није од овога света. Дакле, није реч о неком повратку на старо где смо тобоже били као “табуласа раса” него на преображају свега што смо до сада са трудом градили управо да не бисмо створили “петљу” која нас поставља у лажну сигурност.

Отварају се и друга питања. Шта носи будућност? Вештачка интелигенција? Да ли ћемо једном престати да се дивимо људима, сунцу, порама на кожи, природи, љубави, Богу? Да ли смо већ сада у тој нимало наивној опасности ако је самодовољност главни модус по којем се владамо (онај горак укус када увидимо тежину нечијег задовољства у сопственој непоправљивости). Да ли пут самосвести искључиво мора само водити у (само)уништење? Јер, Адам је могао познати добро и зло без зла у себи, али је изабрао зло у себи као мерило познања. Нама је дато више. Познајемо Бога не само по речи, већ и по сили деловања. Јер, имајући Га у себи имамо познање које надмашује познање Адамово. Адам је Бога познавао “споља”. Ми Га упознајемо “изнутра” (ево опет поглавља о насушности светог Причешћа!). Са Богом у себи можемо против зла у себи. Јер Он расветљава и раслојава тамно и сложено у јединство целовитости коју ни смрт неће укинути. Наша непоновљивост тек у димензији победе над смрћу добија своје покриће. Изван ове васкршње перспективе свачија непоновљивост може бити само егоцентричног карактера које врхуни у сировости аутоереточности.

Бог је глас у нама који нас изнова Себи дозива сталним “ажурирањем” и Духом Који “ресетује” старо у ново, а блокирано у излаз на долину слободе. Слободе која не долази из научене зоне, већ из нествореног пејзажа чија вечитост не трпи осцилације. Изван искуства Бога и Његове благодати, сви смо наводно слободни, пуни својих проклетих права, али не увиђамо главну подвалу: да је неко и та “права”, по којима се инертно владамо, поставио као највеће постулате и вредности дубоко у нама угравиране да и не увиђамо управо одсуство слободе. Јер се боримо само за оне норме које је неко поставио у одређеном веку и месту као апсолутне. Дода ли се на ту слику саможивост у тоталности апсурда – ето пакла у тоталности постојећег “програма” у нервима. А слободе остаје таман толико колико може да стане и у једног робота. Само оно што је “апдејтовано” благодатним упливом у наш систем постојања, само то је очишћено и спасено. Без тога, долазимо до блокаде и вируса. И постајемо још један примерак на отпаду човечанства. Али, Бог има силу и власт да нас рециклира и учини поново живим. И да усади у нас нове програме који неће оспорити нашу слободу, него нас револуционарно довести у познање којег нисмо ни свесни да смо му се наругали: да смо живи!!! И да можемо бити слободни са Њим у Тајни љубави коју ни смрт не може ускратити.

battle-angel-alita-full-228338

Advertisements