​Памтимо добра искуства. Укусе. Као ручак. Као добру реч са пријатељем. Као загрљај са вољеним бићем. Као омиљене дестинације. Много тога. Све нас то чини здравим. Испуњеним. Да не полудимо када невремена дођу. 

Тако је и са Литургијом. Опомињемо се окушане радости Живота. Оријентишемо се у овоме свету сећањем на примљена добра у Цркви. Да не застранимо. Да увек имамо где и Коме отићи. И да Он једини не мења Своје расположење Духа. Чак и када депресија долази по свој данак. Чак и када цео свет каже: „Невоља!“, Он каже: „Благодат!“. 

И то уливање наде…зар је мало?…

Advertisements