Као по неком уштогљеном правилу, деца су се увек узимала једнодимензионално када се вршио аналитички увид од стране стручњака, без узимања у обзир њихових личних светова (читај: слободе) чак и када се вршила сама анализа услова и века у којима млади живе. Као и код других расуђивања, проблем генерализације се показао као незахвалном методологијом критике. Ипак, неке прве црте (да не кажемо “опште”) могуће је препознати на лицу многих (не и свих!), чак и независно у којој држави живе. Почећемо са малом децом предшколског узраста преко школског а наставити са адолесцентима и студентским “растом”. О заменама вредности на крају. Битно је нагласити у овој скромној систематизацији да се не држимо фиксиране позиције; да је ово само покушај сагледавања “општих” али не и “свих” перипетија младости; да све већа либералност прилива нових закона више доводи до легализације зла у младима неголи што им открива место смисла и одговорности; и да је слобода неухватљива у овој проблематици обзиром да и најсуровији профил човека може да покаже покајничко растварање у Чаши Милости Господње.

Мала деца. Деца су оно што направимо од њих. Ако се држимо неких студија, главне карактеристике и потенцијале стичу већ између 3. и 6. године живота (В. Јеротић примећује да се та линија помера наниже, што се нпр. догодило и са пубертетом – са нпр. 7. и 8. разреда спала је на грану 4. разреда основне школе). Технолошки уређаји чине већи део њихове стварности, тако да долазимо до увида да неки родитељи у парку не дозвољавају игре које би испрљале одећу њихове деце, а резултат тога је модни комплекс и саботажа креативности. Имамо неке примере да родитељи имајући увид шта је на менију у вртићу, хране децу кући, или им чак доносе своју храну од куће, како би сачували своју децу од “лоше хране” која им се сервира у вртићу. Ако није посреди неки медицински проблем који из превентивних разлога тражи посебан режим исхране, онда је размаженост дефинитивно у првом кадру. Деца развијају пробирљивост као акт незахвалности од малих ногу. Родитељи у жељи да приуште деци оно што они нису имали, заборављају да је љубав и здрав разум према деци у првом кадру. Већ у предшколском узрасту се развијају први комплекси чији је родитељ богатији, тако да је било примера да једно дете долази кући уплакано што се неке другарице нису хтеле играти са њом јер нису из истог сталежа. Било је ситуација да један родитељ указује другом да мора својој деци приуштити бољи телефон да му се дете не би осећало “издвојеним” од друге деце. Деца морају да науче да нешто не могу да имају. Неће то бити убиство љубави. Неки родитељи у том комплексу дозвољавају својој деци апсолутно све а тако се губи критеријум распознаје добра и зла. Дакле, ово је показатељ свести у периоду пре поласка детета у основну школу, са којим предиспозицијама (како стеченим, тако и генетским) долази да настави свој развој. Наравно, деца нису зла, али се уче безобразлуку који касније може да постане главни окидач. Проблем се мора лечити на време да не дође до инфекције. А родитељи су некада толико захтевни од институција да преузму њихову улогу да управо на тај начин беже од своје одговорности, док истовремено у заштитничкој наелектрисаности (читај: посесивности) нису ни свесни да на тај начин не дозвољавају здравији развој социјализације њихове деце са другом децом.

Школа. Велика промена. Од 7. до 18. године живота појављује се мноштво фаза. Али, ни то није мерило у какве се људе могу изнедрити са 30., 40., и више година. Правила нема, нити је оцена икада била мерило личности. Овде су учитељи, наставници и професори једнако одговорни колико сами ђаци. У њих утискују не само знања (која се касније показују углавном непотребна – обавезно видети дело од С. Бојанина “Тајна школе”) већ и неки образац и кодекс понашања. Колико се деци дозвољава – тако се и понашају. Довољно је да се полуга дисциплине изгуби на један дан (или трен!) па да направи хаос за читаву годину (а негде и целу генерацију). Млађи узраст почиње веома брзо са лажима и свађама које су преузели као моделе у предшколском узрасту. Страх од критике друштва (“осталих у одељењу”) може развити разне комплексе и довести до формирања девијантног темперамента који обезвређује све што дише само зато што је то “модерно” или препознатљив “стил” понашања усвојен, макар инертно, од других. Једно дете првог разреда основне школе није прихватило критику учитеља, те је због својих “атомских права” направило проблем учитељу слагавши да га је учитељ ударио. На разговору са психолошко-педагошком службом се показало да га је учитељ само помазио. Старији узрасти пљују по бравама учионица да би се светили својим ауторитетима, или се ругају наставницима усред часа јер “знају своја права”. Дакле, позивају се на права само када треба да верификују свој вандализам. А најгоре од свега је што у кућном амбиенту добијају подршку за такво понашање, јер ако и постоје неке санкције показују се као трагикомичне. Има и другачијих примера где ни систем једне школе није без недостатка. Ако нпр. једно дете има већи ниво заштите или “гледање кроз прсте” од саме школе у случају да неки “тата-криминалац” врши пресију на кредибилитет школе. Немали је број ОШ и СШ где је владање запуштено, али где и професори праве идиоте од деце, јер не желе замерање да би имали сигуран посао и довољан фонд часова. Тако се у страху за губитак посла дозвољава свака девијација док они најбитнији међупростори постају сасвим небитни чак и за саме институције: криза идентитета, проблем насиља или здравља у породици, конфликти са нагонима, итд.

Студенти. Оно што се до сада таложило, сада само показује своје ескалације у видљивим последицама. Наравно, нису сви студенти у овом узрасту. Неки су већ родитељи, неки раде, неки комбинују и учење и посао. А неки су се толико размазили у гнезду својих родитеља да би вишегодишњим изговором студирања могли неометано да продуже ужитак лењости и да горе него у предшколским узрасту – никада не преузму одговорност за своје поступке. Други им је крив за све што не ваља у њима самима. Зато се неки никада не ожене или не удају, или, траже брзу зараду да би могли парадоксално још мало да буду – мала деца. Ако питање смисла постојања није ударило раније – сада се отвара у највећем таласу готово до очајања. А од себе се крије питање сврхе као и мирис смрти. Провера свих стечених односа (као и оних изгубљених) и искустава избија на прву линију фронта. Има таквих примера да неки тек у овом узрасту почињу са порочним животом којег су се дотад чували а чији узрок заправо почива у пасивности и равнодушности света и окружења у којем живе. Можда би негде неки од њих пројавили добру вољу и таленат када би нашли довољно подршке, а негде има ситуација да и када су максимално подржани пројављују се као незахвални и бестидни.

Резиме: Немогуће је, дакле, ићи логиком које су све директне и индиректне нијансе условљавале развој или стагнацију једног идентитета. Нарачито ако се узме у обзир да човек није довршена категорија и да никада није умировљена стварност. Ударно је да је стуб породице најпресуднији, али опет никада по цену слободе. На пример, један момак је потицао из богате а други из сиромашне породице, али обојица су дрогу сами пожелели. Није, дакле, изобиље ни немаштина главни критеријум шта ће некога упропастити или парадоксално изнедрити у човека од врлине. Имамо и успешне младе људе, негде и каријеристе, али који у одсуству чак и фаталних порока показују само неосетљивост за живот и биће другог. Човек се учи док је жив, као што ће се уподобљавати у све векове. Чињеница је да има разлике између оних који су васпитавани Христом и оних који нису. Овај образац се тотално занемарује и не узима сувише за озбиљно. Наравно, нема правила, нити је мерило “бољег васпитања” тамо где је нпр. веронаука примат, јер самовоља може на оба фронта вриштати. Дошли смо до позиције да можемо и школама и родитељима рећи: “Свему сте нас учили осим како да будемо људи!” Зато данас нема људи који су довољно зрели да могу да верују у своју светост, јер су душу удаљили од себе још када су били деца.

Треба подвући: Не може дете боље од својих родитеља знати шта је добро а шта зло. Многи родитељи непотребно оптерећују своју савест уместо да је развију код детета. Наравно, то је процес. Дете неку критику може да идентификује као зло, али ако родитељ зна да је то за добро детета онда то није проблем родитеља. Већина родитеља греши у томе што покушава да буде пријатељ својој деци. Прво родитељ треба да буде ауторитет па тек онда пријатељ. У супротном, сами родитељи ће постати послушна деци за највећу глупост а деца ће се понашати као родитељи неспособна за ту улогу.

Дошло је до замене вредности. Зато и има толико пуно деце која су одрасла саможива и неспособна да одрекну своју вољу ради свог и општег добра. Њима све смета, свему противурече, у свему се расправљају – а памети немају. То није одузимање већ васпитање слободе да се опредељује само за добро. Деца још не знају шта је љубав. Она љубав препознају као реализацију сваке своје помисли и жеље. То је погрешно јер се тако развија егоизам. Њихова послушност би требала да буде дар љубави својим родитељима. Уместо тога, игром обрлаћене сентименталности, родитељи постају послушни деци у страху само да она не постану хистерична а све под псеудо-мотивом да се они тобоже не покажу као никакви родитељи. Такав је свет мале али и велике деце. Погрешна је педагогија која у исти кош ставља грдњу родитељску и насиље у породици. Укор родитељски, колико год био тежак по самог родитеља, увек је базиран на љубави, док насиље подразумева аутоматску негацију љубави као такве, подразумева мржњу која тражи отелотворење свог презира над недмоћним бићем јер само оно као такво не пружа отпор.

Нажалост, многа деца не трпе сугестије. О којем год нивоу узраста говорили. Мисле да су достигла врхунац разума шта је за њих добро а шта не. Често то има негативне последице и по децу и по родитеље. Страшан је инат деце која злоупотребљавају своје родитеље разним делима и псовкама. Још страшније је да многи родитељи немају ауторитет и да сами не знају да разликују добро од злога. И када све ово сагледамо вишесмерним интезитетом, видећемо колико сложених узрока и последица осцилирају у таквим интеракцијама и да је лако доћи до експлозије ако пресечемо погрешну жицу. Оно што треба највише да брине, поред свега, је одсуство жеље да се усмере своје породице према Богу и Цркви. Јер ако нема доброг темеља, како ће се здање одржати?…


Видети још:

Црква и проблем насиља међу младима

Advertisements