Људи ми замерају неједноставност израза. Хоће концизност у име огољености а да не виде баналност. 

Зашто се онда песници толико труде? Зашто онда Бог говори апостолима и народу у загонетним причама? Зашто пророчка места остају недоречена и нејасна? Мора ли се свему испити срж до краја? Може ли остати бар мало дивљења и поштовања пред необјашњивим? Тајна је лепа тек док се рађа. Божији говор је аритмичан. Није увек јасан ни доречен. Некима открива значење а некима не. Некоме се дало значење а жели бахато рвање. Језик пророка је још конфузнији. Нешто не видех неке укоре од Бога за њихов стил изражавања. Бог је свима дао језик да га користе стваралачки како ко зна и уме. Или се и песници узалуд труде? Мој језик воли језик тајне. Презирем огољеност. Може реч нешто сама да каже без повлачења за рукав преводиоца. Преводилац може да ускрати Тајну. Јер да се он није умешао, можда би Бог нешто другачије шапнуо на уво ономе ко се пита.

Не знам…

Имам осећај да је са једне стране духовна реч прецењена, јер звучи сувише недостижна и идеалистичка, а негде да је она сама осиромашена. Не јер она нема вредност него јер јој силу одузимају идиоти. Са друге стране ту су песници, књижевници, философи итд., који опет полажу већа „ауторска права“ на ону духовну максиму која се не да лако достићи а камоли оголити. А опет они сами је љубоморно обмотавају елитношћу недостижности убијајући у њој заправо силу једноставности (мада не треба потценити загонетке као укус пророчког језика који није дат сваком. Можда ту има и несујетног покушаја да се реч осавремени и приближи изван конзерватизма једне епохе). Није истина да су само неки свештеници одговорни за дволично својатање Бога јер и верници могу тако да чине. 

У језику Јеванђеља пршти грациозност једноставности која опет оставља простор за другачије тумачење и загонетку. Језик Јеванђеља просто трпи истицање, проток, где нема блокирања али оставља место за аритмичне скокове у већа откровења смисла и Бога. Најпре Божијег смисла. Не само онога што човек држи за смисао. А има и таквог парадокса да је некоме теологија дража од самога Бога. 

Наравно свако има свој пут и искуство. Добро је да се не оспорава Божије постојање. Добро је да нисмо сви исти и да немамо сви исте дарове. Добро је да се на више језика и професија изражава искуство вере. Добро је да свако од нас другачије перципира искуство Бога без жеље да угњета другог који другачије дефинише своје искуство. Не морају се песник и философ нужно побити између себе. Или научник и књижевник. Или свештеник и лаик.

Само ме брине: да ли су се границе укуса мало погубиле? Јер ако једну поучну мисао изрекне ко од писаца или јавних личности – то добија размере епидемије, а ако је испољи ко од боготражитеља (без обзира и на мало простоте и наивности) – сви остају равнодушни. Испада да већи ауторитет имају управо нецрквени људи над онима који се декларишу као црквени. 

Данас људи као да траже духовност без Цркве и благодат без Бога. Пречи им је неки мотивациони говорник са плитким познавањем психологије неголи добар расадник Царства – човек који живи Јеванђеље (не алудирам на оскрнављеље психологије која као таква има занимљиве плодове). 

Наравно, мудар тражи синтезу између ова два света на путу ка Трећем Свету, али неразуман воли крајности. Опчињеност речима у којима је прасак смисла толико јак да пали веру само до оне границе када ће се сила одмах угасити јер делује недостижно и непрактично. Можда и због притајене насладе отровом да је човечија улога и одговорност ту посве маргинализована. А тако је, авај, „модерно“ бити изнад свега чак и када бауљаш у блату испод свега…

Advertisements