​Има великих умова чак и међу теолозима али малодушних. Они немају вере у најмањем. Имају вере само у време одсуства невоље. Али зар и нехришћани не чине исто? Чудно. Ту се треба молити. А молити се за другог није лако. То је узимање туђе несреће на себе готово до физичког бола у мишићима и страха у нервима. Молити се за другог није површно ишчитивање молитвеника. Није сила ни у својим речима већ у сили вере. Молити се значи страдати. Неко ће томе додати плитки психологизам. Или триповање прикљештено личним пијетизмом. Наравно, ризик постоји али реално ризик постоји у заблуђивању било каквом приступању неком проблему. Докрајчимо овај парадокс следећим становиштем: заиста има великих умова али којима је вера у интелект драстично већа од вере у Бога усред најмањих проблема. Као да постоји јаз код неких љубитеља теологије од љубитеља самог Бога. Јер када невоља дође догађа се иронија над иронијама: на крају се не ослањају ни на своје спекулативно теоретисање о вери а ни на Бога. Остају сами. И бескрајно глупи у својој немоћи. А да би се направило мало меда некад треба прихватити и убод од понеких својих пчела. 

Advertisements