Сви су добри док се не појаве лични ставови.

Има неког проклетства у томе да се други никако не ослушне. Саслуша. Као да је човеку прече да буде заљубљен у своје мишљење више неголи у Бога и друге људе. Танке су линије између личног става и самовоље. Некада ни аргументи нису довољни, јер ако нису оспорени – узалуд су на снази када је други и даље искључив. 

Није проблем различитост ставова већ апсолутизација мишљења. Није проблем дијалог, али је питање: ко данас уме да води дијалог. Ватра као да настаје ни из чега по питању тривијалних ствари. Шта тек рећи за оне где се из плићака улази у дубину? Али проблем је ако те неко узме за саговорника а бије те преко уста ако ниси истомишљеник. Чак и ако хипотетички грешиш, није коректно ни људски другог дискредитовати. Шта год садржај био.

Некада стичем слику да много тога људи једни другима никада насамо не би рекли да не подразумевају својеврсну публику пред собом. У таквом скретању пажње на себе, за очи јавности, човек човека неретко кастрира на најморбидније начине у име вере, морала, философије, политике, итд. Има неког проклетства да се на тај начин гради нека репутација. Али као да иза сваког „престижа“ исти комплекси вире својим незрелим кревељењем за јефтине аплаузе. Јер иза сваког умишљеног аплауза реке патологије извиру.

Добро је имати свој став. Али по коју цену? Ако је цена свог става жртвовање другог, онда став не би смео ни да има покриће. Ако је цена става преображај другог, онда је све дозвољено. Али где су те линије? Јер, има људи који сном мртвачким спокојно дремају баш због одсуства било каквог става, као што има оних који не би да мењају свој став макар било питање живота или смрти њих самих или најмилијих. 

Невероватно је до којих неслућених димензија се распростиру наше мисли и до којих унутрашњих светова можемо допрети само једним обичним – ставом. Али, као да смо пре дошли до стадијума да смо сви лични ставови о нечему или некоме а да смо понајмање добри…

Advertisements