Има таквих људи којима је поглавље о слободи толико опсесија да самим уласком у тај тематски проблем око питања своје слободе показују да су понајмање слободни. Посреди су људи који хоће слободу без Бога али да је остварују на начин Бога у неком виду “онтолошке еманципације”.
Неки савремени догматичари су понудили заиста лепа промишљања на ту тему. Али се овде не можемо превише задржавати. Почнимо са прародитељима. Прародитељи Адам и Ева (под условом да је уопште реч о историјским личностима) су своју слободу остваривали без избора. Не јер нису били слободни, него јер своју слободу нису доводили у питање. Данас слободу дефинишемо могућношћу једног или више избора. Међутим, за теолошку мисао, избори се јављају као последица нарушеног јединства са Богом. Слобода је претпрела промену након прародитељског греха. Ако смо сви наследници смрти, онда је питање слободе коју данас дефинишемо на разне начине упитног карактера, јер је она сама, у сржи, окрњена. Окрњена на нивоу поимања и тумачења, али не и на нивоу људског постојања. Да човек нема слободну вољу, не би могао ни за Бога да се определи. Као да се прародитељска “судбина” наставља са сваким новим нараштајем. Али, не треба негирати да и она ишчашена слобода, као део наслеђа прародитеља, није безвредна сваки пут када се упознамо са светом црне хронике и криминала, јер недужни испаштају окивањем најмање слободе.
Слобода “од” или “до” се није разматрала код прародитеља. Јер, просто речено, таква је љубав била између њих и Бога. Живећи од Божије љубави, у љубави самој се није доводило у питање постулат о сопственој слободи као што и мало дете не доводи у питање свог узрочника него узраста у љубави свог родитеља. Зато тамо где нема љубави – људи осећају атак на себе. Рецимо, атеисти се ту осећају најугроженији. Али ни злостављану или занемарену децу не треба превидети, јер ако не осећају љубав – осећају напад на себе. Сопствена слобода је за атеисте већа “светиња” од идеје да Бог постоји и који хоће Своју светињу да подели са људима добре али надасве слободне воље. Али, и на моделу заљубљених може се видети да се слобода не доводи у питање, већ се посматра као испуњење оних који се воле. Када двоје престану да се воле, онда почиње етапа о слободи – колико један угрожава другог (макар обичним а различитим мишљењем).
Алармантно је приметити да ни хришћани овај проблем не разматрају довољно. Код хришћана, ништа више него као и код атеиста, увек остаје тај “моменат угрожености”, јер не могу да врате своју слободу натраг Богу. Слобода се банализује и оскрнављује форматирањем проблема у следећу јефтину једначину: ако си са Богом – спасен си; ако ниси – осуђен си на пакао. Али, до овакве вулгаризације постављеног проблема може доћи само онај коме измиче љубав као мерило слободе. Љубав не као јалова сентименталност утемељена на наивној игри уверења, већ као потврда окушане благодати у чијим нествореним енергијама Сам Бог живи. Јер, када волиш и када си вољен – не анализираш до којих граница се твоја слобода пружа, докле може ићи, или до којих граница њу неко лимитира. Не долазиш на ум да у име слободе поништиш себе (нпр. самоубиство) или другога (нпр. развод) да не би нарушио јединство љубави. Другог видиш као потврду твоје слободе (и/или аутентичности) жељом да та “удвојеност” вечно траје. Ту се слобода види и доживљава као целовитост или као заједничарење (ово задње је ефектно мада је појам помало исфорсиран). Где нема (или, где понестаје) љубави, настаје ратиште: колика и чија је територија нечије слободе. Мало је спекулативно, али није немогуће да је управо сатана одбитком љубави дошао на овакву идеју “логичког” сагледавања у стилу: “Колики је мој део?”.
Али, ако ћемо да зађемо још дубље, коректно је рећи да: човек никада не може да постигне вид слободе коју Бог има јер је човек створен, има почетак постојања, и зависи од Бога; да би достигао тачку Божије слободе, сам човек би морао да буде беспочетан као Бог, али то је немогуће обзиром да човек није нестворен и да никада не може да достигне тачку Божије нестворености; али, човек учествујући у Божијој слободи (и ево га опет моменат Литургијског пулса) и сам постаје по дару учешћа на неки начин “беспочетан” испуњавајући се и наслађујући слободом Духа Светога Коме се нигде не могу поставити границе (“Дух дише где хоће”). Рецимо, деца не доводе у питање тај аспекат зашто не могу да достигну никада време у којем су се њихови родитељи створили да би постали “истовремени”, односно, истог годишта, али одрастањем траже неки свој вид слободе “од” родитеља да би пронашли сопствену сврху и смисао. Међутим, ово “од” се не мора нужно тумачити у запреминама искључиво прародитељске логике, будући да са Христом опет могу доћи до овог “до” у оноликој мери колико се сама љубав не доводи у колебање. Зато постоје осцилације јер смрт природе још није уништена у тоталности. Отуда и онолика аскестска инсиситања на подвижништву и кајању, јер су знали колико је човек променљива категорија.
Заправо, изван Бога ми уопште и не знамо колико смо, гле ироније и парадокса – понајмање слободни. Има негде и у Писму два занимљива исказа: да човек није господар свога даха и да влас косе не може учинити црном или белом. Тек у искуству Бога, Њему Самом следујући, ми остварујемо своју слободу. Све изван тога је неуспешан лов на своју сенку. Јер, неки вид онтолошке еманципације, тј. “само моје слободе” – не постоји. Јер ако та еманципација не постоји као образац у Тројичном начину постојања, (свака Личност не жели да се одели од Друге Две, већ да буде до Оне Друге Личности, баш као што је писано да је Син са десне стране Оца) – још мање ће се слобода од неког другог показати одрживом.

Advertisements