З. Р. је био специфично дете. Као да је промашио свој век постојања рађањем у времену толико урбаном а да се никада није могао у потпуности помирити са темпом галопирања којим је тај исти свет дисао. Наравно, он ту није могао бити ништа крив, био је дете, али имао је такво васпитање да се за сваки проток кроз властити дом осећало претеће треперење родитеља тако да је од малих ногу осећао кривицу за све. За сваку трагедију под небом он је сам себе оптуживао. У томе је видео своју свету жртву. Осећао се дужником према свему што трпи своје постојање. Још ако би нехотице било кога повредио или коју ствар сломио – његова агонија, реална и нереална, би се утростручивала толико болећиво да је З. Р. и нежељено морао негде сакривено и од себе развити невероватно сложене светове својих фантастичних комплекса. Међутим, З. Р. није био глуп. Био је надпросечно интелигентан. Само што то није знао. Више је веровао родитељима и окружењу када год се репутација његовог постојања доводила у питање. Ако би му неко рекао да је ружан или глуп, он је чврсто веровао у то. Као дете се бунио против дијагноза таквих вредности о свом лику и делу, али временом је почео да верује у те изреке. И престао је да се буни на било какав начин. Сматрао је да када се укине сваки отпор – мање ће било какав ударац да боли.

З. Р. је рано почео да седи и остаје без косе. Већ у основној школи. Могао би сатима да дотерује сваку длаку на глави и да једино ту показује негодовање ако му било ко додирне косу. Ругања више није ни примећивао, али би било лицемерно рећи да их још увек тако млад није боловао. Нервозно би увек тражио неки кутак сопства где би се могао сакрити када цинизам обиграва око његове сензибилне душе. Чекао би да силовање торнада прође са својим закусама од вређања па да настави са обавезама тамо где је стао. Он је био онај тип људи који се пошто-пото труди да у свему задовољи поредак и форму само да не би добио прекор. Прекор га је болео више него било које ратиште или немаштина под небом. Жеља да једном буде похваљен за избор добра му је била преча од било какве награде или плате. У тој похвали је видео цео свој универзум. Али се та жеља никако није догађала. Тако да га је питање смисла постојања врло рано задесио али не ради неког већег смисла него управо ради одсуства похвале. И помисао о самоубиству је била свакодневна појава. Када га је отац једном водио код психијатра, отац му се више љутио што показује било какве дефекте неголи што га је бринуло што му син размишља у категоријама нестајања. Ту се З. Р. још једном осетио несхваћеним. Заправо, шта год је пожелео у свом животу никада није добијао „зелено светло“ од својих родитеља. За све то време пажљиво је неговао неки сирови маниризам само да се не би коме наметнуо или некога угрозио на било који начин. Јер З. Р. је промицало да он никоме није био уопште битан да би морао толико осетљиво да пази на све своје покрете. А он се осећао проклето важан. Нарочито, када би неговао своје стваралаштво. Нарочито, када би неговао своју меморију о свакој ситници. Нарочито, када би сркао кафу са светим одмером и пажљиво ишчитавао наслове у новинама које су само на његове руке чекале.

У средњој школи је почео да таложи знања. О свему. Није било ствари у коју се не разуме или нема бар минимално информисање. Глад за знањем га је мамила даноноћно. У тој глади је покушавао да надомести своје недостатке. Надасве, своје комплексе. Јер ако добије етикету да је глуп, он би одмах похрлио за знањем о нечему другом. Ако би добио етикету да је ружан, он би одмах похрлио за знањем о лепоти. И како је време одмицало, иако су га неки избегавали, почели су помало са дистанце и неки други да га поштују, али не јер је био толико паметан него да не би било ко осетио своје незнање пред њим. Људи су сматрали себи за увреду да његова величина буде иоле већом врлином од њихове умишљене у било чему. Нису га волели. У томе је било све. Међутим, свет цинизма и ироније З. Р. није открио. Није желео у име светих манира које је неговао да познаје тајну сарказма да доскаче својим противницима. Слепо је веровао да ће његова доброта оплеменити друге. Али то се није догађало. Напротив, оставши наиван дозвољавао је себи да усред свих тих многостечених знања испада глуп пред најездом разних протува и хулигана. Могли су да раде са њим све шта су хтели. Јер је З. Р. био страшљивац. Знања га нису могла довести до тачке спознаје како непријатеља да постиди. Тако да је његова сујета остала на снази. И због тога ће задржати своју дезоријентисацију као главни аспекат својих приватних фрустрација које ће испочетка држати љубоморно само за себе као дело одмазде његове свете пожртвованости а касније којом ће почети друге да решета када год се изнервира што му не поклањају пажњу. У тим нервозама је био најсмешнији, јер је постајао малодушан за најбаналније ствари у којима је умишљао питање живота или смрти.

А онда је открио постојање Бога. Завршио је теологију. Открио је нове светове у којима се може коначно доказивати а да буде коначно запажен. Пожелевши себи монашки постриг, ту се други пут осетио несхваћеним од стране својих родитеља. Чак су се и пријатељи које је дотад имао у дефициту саблазнили о њега при том његовом императиву. Онда је решио да се ожени. Није ни приметио да је прошло пет деценија од те жеље. Ниједна га није хтела. Пред сваком је пластично промовисао своје “свете манире” да је због такве извештачености свака жена само окретала главу од њега. Он је мислио да је то флертовање које жене оставља без текста и да ће у његовом одсуству оне само о њему мислити са срцепарајућим уздасима. Сахранивши своје родитеље, почео је да се брине искључиво о себи. Штедео је сваки динар апсолутно несвестан да су таква одрицања могућа једино за људе који немају породицу а најпре децу. Он је такве норме наметао као врлину за све. Почео је да наступа по квизовима и да седа на прва места при свим дешавањима. Наступао је као статиста у многим филмовима који се баве старим временима. То му је некако ишло у прилог, јер је он сам живео у прошлим идеализованим вековима. Постао је временом и вероучитељ, и увек би се гурао на прву линију фронта да би био запажен и похваљен од стране епископа и свештеника. И мада је овај пас добро мрдао репом у знак своје “свете љубазности”, ниједном га никад нико није похвалио, нахранио и помазио. Напротив, окренуо је многе против себе. И осим огорчености и глади за својим признањем (јер таква глад је морала остати обзиром да признање није ни од својих родитеља добијао) у њему ништа од умишљеног господина није остало. А веровао је у своје господство и џентлменство апсурдније више неголи што је то уопште било нормално. Можда је чак више веровао неголи у саму веру. И почео је да се вређа на сваку ситницу и да сазива састанке да би причао ни о чему. Једном је чак покушао да украде радно место другоме, али се позвао на своје свете манире. Био је збуњен зашто је одбијен. Други пут се наметнуо неким људима у госте. Свето се увредио што мора да скине обућу са својих ногу, јер он, авај, има реуму. Заправо, З. Р. је толико штедео себе у свему да се то могло граничити само са световима самосажаљења. Ако би га ујео случајно комарац, он би се дуго у ноћ молио Богу зашто је дозволио такво страдање по њега. И његово самосажаљење је било толико велико да од његове теологије није остало готово ништа. Нико није могао слушати проповедника који ни сам у своје речи не верује а камоли живи. Али, З. Р. о томе није размишљао. Он је тражио неку естетику у којој је властита анестезија једино мерило блаженства.

Данас је З. Р. пред пензијом. Умишља да је свим ђацима донео спасење и да многима недостаје. Дроби сећања у својој свечаној и овешталој фотељи. Пред њим стоји угашен стари телевизор са миљеом који је његова мајка плела. Још увек сакупља динаре мада ни он не зна за шта их више скупља. Битно је да плати рачуне, не жели да га држава прекори да није узоран грађанин. Може у пошти да стоји сатима, читао је довољно о аскетизму. Али је уморан и огорчен што није нашао свој свет унутар овог света. Мада је скупио многа знања о овоме свету, унутар њега није нашао своје место. Једино што је остало да га жуља је заправо властита сујета. Он о томе још увек ништа не зна. Јер, он себе не сматра сујетним колико је изнад сујете! Сав збир његовог знања теолошког корпуса свео се само на призивање есхатона да би он побегао од света који га ниједном није ни за шта похвалио. Сав “символ вере” који је крвоточио његовим нервним завршецима се са ужасом преточио у доксологију огорчености и кидисања, јер у њему није било ничега што личи на “чекам васкрсење мртвих и живот будућег века” већ само на: “Чекам Исуса Христа да добијем похвалу за свако учињено дело!”. Живећи у овоме свету као да није од овога света, промакла му је веома важна ствар, а то је да живећи као законик који је испуњавао сваку форму спрам неиспуњавајућих и живећи као онај који ће на крају приговорити Христу да је ради Њега свако добро чинио – није дошао у познање да је већ осуђен на пакао. Остао је да поносно самује у својој светој изолацији са неким својим вероучитељским идеалом Царства у којем Бог одавно нити живи, нити делује. Јер у његовом Рају нема места за друге, нема места за оне који ће пре њега добити признање и похвалу…

Advertisements