На лицу ми виси скрама
пепео којим умивам бледило,
али ништа шта је маскирано
вештом шминком углађеног
више нема тежине важност –
јер ништа више није битно
ни кушање супе
из тањира овешталог.

Јадан је паун што живи
од шепурења пред аплаузом,
прави коцкар не вара –
иде на све или ништа
пред панорамом рулета
да би се у двогледу самоосвојио,
ништећи се до оних граница
где би сопство платио.

У души носим модре боје –
батине из Раја,
упознао сам дужине смрти
уздуж и попреко,
али и то је таштина спознаје
јер, више ни то није битно
није то икаква сензација
да кокетира новином.

Нека немост у буђи остаје,
покривала што гуше
губе своју цену
када видим, када осетим
да све што трпи дисање
носи истог постојања поцепаност
јер сви носе исто одело
пред комешањем нутрина
када чељустима заридамо.

Advertisements