Сваки пакао живи од сумње

од смутње која двори свој биоскоп

која изнова понавља

један исти кадар сатима и годинама

као да је филмска трака

што се никада не отиска

до свог починка

до сазвежђа неискања,

јер када би само подвојеност утихнула

пред једним шаптајем смирења

умрла би лудила

нестао би главни глумац 

на дотрајалој сцени,

и бесомучни би нашао

изгубљено дотад исцељење

или погледао оком

што мрзи на мржњу и раздоре,

али да би се неко себи вратио

ако му је до себе стало

мора да угаси главни репертоар:

међу прстима запаљену

против свега уперену

а у својој власти морбидну –

увек гладну камеру…

Advertisements