Многи приступи у тематици хришћанског поста су углавном већ предочени. Негде још увек могу да пробуде и анимирају човека, а негде због неке једноличне исфорсираности не воде никуда. Почев од светоотачких мисли па до теолошких великана данашњице. Могуће је да осим лошег темеља људског наличја, негде ни сугерисани савети, колико год се клели у искуство Духа Светога, не доводе до поготка циља – до Христа.

У Светом Писму имамо доста места која недвосмислено сведоче да се дела поста огледају у доброј вољи а не у “мрштењу лица” или било каквом скретању пажње на себе. Библија се много пута узимала у уста као проверени водич кроз многе лавиринте вероживљења. Дакле, не само у категоризацијама посне културе. Али се и много пута догађало да коришћени цитати више раде на штету ближњега неголи на његовој користи доводећи сам пост до граница духовне некултуре.

Како данас стоје ствари? Где је човек у целој причи? Да ли се позив Цркве помало излизао од једне исте педагошке мобилизације да човек преокрене поставку ствари у доличнију активацију својих потенцијала? Можда, ако је реч постала конзервативна и стереотипна, односно, ако није осавремењена аутентичним искуством. Многе приче су постале некако депласиране, “жалопојуће”, болно препознатљиве без могућности да човека икако стимулишу управо због сувише подразумевајућег тоналитета.

Да ли пост може да одврати човека од пута врлине? Од Духа Светога? Да, ако њиме човек подразумева потирање других који не посте, или, ако посте а не посте као онај који “строго пости”.

Да ли је пост мерило стицања Духа Светога? Не ако он сам постаје циљ и средство за постизање аутогола. Ништа не може да услови Бога да подари Своју благодат. Ниједна врлина а камоли један програм (да не кажем “режим исхране”) не може да буде повод за добијање Божијег “кредита”. Шта онда може? Ништа. Благодат је бесплатна, али се не може рећи да иако Бог даје сунца једнако праведнима и злима не гледајући ко је ко, да Он Сам одступа од онога да се “бисер не баца међу свиње”. Можда одговор треба потражити у јеванђељској причи о исцељењу десет губаваца, јер се само један вратио да се захвали лично Христу на дар. Управо га је та захвалност учинила светиоником, богоносцем. Парадоксално, Бог не гледа ко је ко, али ако се осврнемо на есхатолошки Суд, видимо да Он ипак гледа ко је ко, јер неке неће познавати уопште.

Шта је онда пост? Многи погрешно тумаче да је пост очишћење. Има и таквих који у њему траже само депресивне интерпретације и интеракције са димензијама спасења и света у којем живе и делују. Они други, оптимисти, углавном се задржавају на неком сујеверном ставу детоксикације организма. Пост није очишћење. Пост је предлог да човек дисциплинује своје нагоне, апетите, надасве нарав свога бића. Може да припреми човека за очишћење, али оно само није очишћење. Очишћење долази од Духа Светога. Духа богослужбеног и литургијског. Духа који се не да поседовати. Духа који изграђује меру Христову у човеку. Пост није мерило чак ни достојног причешћа. Јер, докле год постоји свест о достојности и недостојности, постојаће и могућности да се свако такво именовање ограничи карактером гордости.

Да ли је пост непотребан? Да, ако човек њиме подразумева да ће задобити “супер-моћи”, да ће њиме изменити своју природу, да ће корекцијом својих телесних перформанси постати непогрешиви носилац благодатног идентитета.

Да ли је онда пост потребан? Јесте ако човек зна како да га примењује без неке езотеријске свести и вештачког навлачења хришћанске маске на своје лице.

Реално, пост не треба доживљавати као индивидуалан акт већ као позив Цркве, као лично солидарисање са гласом Цркве где језгро не чини маса аутономних индивидуа које постоје независно једна од друге загледане у неки свој псеудо-мистични свет, већ као Сабор оних који слушају и заједнички живе стварност Царства сада и овде. То су они који кроз диоптрију поста не траже замерке ономе прекопута себе, већ који захваљујући посту могу да побољшају диоптрију да другог боље виде, осете, препознају, доживе. Сликовито речено, пост је само неки вид “упутства” или боље рећи “мапе” која показује којим путем се може доћи до одређене путање (овде Бога), али он сам није гаранција да човек неће због своје неспретности и лоше оријентације – залутати.

У чему се огледа морална порука поста? У томе да се у посту не може живети морално већ благодатно. Да ако се човек већ осведочио додира Божијег у нутринама свог бића, онда да може показати већу вољну активност да окушану Стварност задржи у себи чак и када “телесни човек” тражи своју вољу. У томе и јесте порука поста: да се човек не ослања на законитости свога тела колико на невидљиву активност своје вере из које га Бог храни Својим речима и Својим Духом. Али, без обзира на такво похвално ослањање, то пак не значи да је човек аутоматски лишен властитих дуализама, јер он ипак остаје да осцилира у смртној природи која има своју инертност, трење и подривања на штету окушаног васкрсења.

Сваки човек који себе сматра хришћанином треба да дође до стања свести да сам нивелише своју меру практиковања поста без компарација са светом других. Јер, докле год се буде поредио са светом других – долазиће и до невоља у таквом настројењу. Најпре, сам човек треба да увиди какву корист он сам може имати од поста, али и да не буде роб спољашње форме ако ће њоме осакатити суштину. То ће рећи да онај који пости сам треба да схвати да пост није нешто што га посебно неутралише, или, посебно усавршава, већ да може бити изазов да човек на другачији начин превазиђе (или бар осмотри) наклоности и запремине свог уштогљеног и сувише тривијалног постојања. Да преиспита постојећа кретања у њему и да их доведе пред Христа на место свете процене. Само се на тај начин човек може зауздати од утопије посног радикалног придржавања. У супротном, неће разумети да пост није дат да би постао повод за саблазан и осуду већ да би човек вежбао смртног човека како да се више уподоби бесмртном у Христу. А где се покаже добра вежба – на крају остаје само одлична вештина!

Advertisements