Докле год у човеку има бар мало глади за естетиком, у чему год се она огледала, пројављивала или показивала, мишљења сам да човек не може, барем не у тоталности, застранити. Јер, постоји нешто чега се човек ипак држи, макар и на маргини свог умносрдачног постојања. Држи се нечега што је можда и од себе сакрио на нивоу освешћености. Неког параметра који је сам изградио без обзира да ли су утицаји на то „мерило вредности“ индиректно или директно бивали посредством или одсуством других.

Када Достојевски каже да ће „Лепота судити свету“, он наравно прећутано мисли на Бога, али можемо проблем поставити и другачије. Шта ако оно што је естетски привлачно истовремено постаје и судски меродавно? За Христа се испунише Писма да они који Га осудише „на Њему не нађоше неке лепоте“. Ако на овај контекст додамо слику измученог Исусовог тела на крсту када каже: „Сада је суд овоме свету!“, можда бисмо могли рећи да ту естетика није пуно на првој линији фронта. Али то је естетика спољашњег човека. Констатација која произилази од телесних очију које само на телесно мисле. Духовна естетика показује другачији приступ. Јер је Бог погазио естетику своје нестворене славе да би неестетичност смртог света подигао на пиједестал обоженог. Ту, дакле, видимо преокренуту перцепцију. Оно што се нама чини естетски привлачно или одбојно заправо врхуни у смрти. Богочовек који на крсту делује „најмање привлачан“ Својом смрћу чини да се естетика овог света доведе у питање. Заправо, тек у димензији Христовог Васкрсења можемо добити благодатне очи да увидимо сво одсуство естетике овога света баш зато што врхуни у смрти. Он чини да се истинска естетика не показује у слави очију већ у слави дела.

Па ипак, да ствар није црно-бела, Бог је положио довољно естетике у лепоту овога света, макар и усред трулежи, да би се бар иконично приближавали символима непролазне естетике у којој Он Сам пребива. Зато је у неким људима љубав према природи тако изражена готово до пантеизма. Ако се пак држимо само моралних судова, тешко ћемо допрети до богоустановљене естетике каква се, рецимо, пројављује на богослужењима. Ово друго не треба потцењивати. Без обзира на слабости јерархије. Без обзира на крајност и искључивост народа који можда није довољно ни свестан да са јерархијом конституише домен Царства сада и овде. Али, ако се, макар хипотетички, држимо благе, бледе или умерене естетике у неким стварима (јер свако исту гради у односу на себе и свој доживљај онога што је привлачно), онда чак и у таквим поистовећивањима човек може да зађе са оне стране постојања. Или да бар мало у односу на оно што је естетско оснажи свог моралног човека. Јер ако га закон не може довољно постидети да позна шта је добро а шта зло, можда га може естетика опоменути до којих граница се треба пружити да би изменио своје наличје. И докле год се у односу на оно што је естетски узвишено човек опомиње недостатности свога добра осећајући сву наказност греха, дотле ни човек неће бити сасвим изгубљен. Јер ће увек у односу на Оног Који је Извор Лепоте налазити одбитак према ружноћи. Али са јасним и недвосмисленим акцентом да није ружноћа оно што даје познање ружноће, него да у односу на оно што је Лепо ружноћа може познати свој недостатак.

Advertisements