Неко је једном рекао да нам живот враћа само оно што другима дарујемо. Лепа мисао. Али нереална. Може се учинити христоликом али није. Живот нам не враћа ништа. Напротив. Живот нам узима више него што му дарујемо. И то је та смртност. Људи нам узимају сваки животни сок злоупотребљавајући нашу доброту. И то је та зараза која постепено гуши сваки нерв животних капилара.

Да ли сада због тога треба очајавати? Постајати повучен или себичан? Никако. Треба неговати смирено уземљење. Није све од Бога. Ни добро ни зло. Само идиот уклања нијансе и поставља самоуверене дијагнозе. Не може живот ништа да нам врати. Није живот банка. Мада има велику каматну стопу. Не може живот пролазити мимо нас када је саставни део нас. Друго је то шта ми радимо са животом. Друго је то шта дозвољавамо људима.

По учењу Цркве у есхатон одашиљемо оно за шта смо највише везали свој идентитет. Тамо, дакле, настављамо онај продужетак себе који смо овде започели. Ето одгонетке Христове шта значе речи: „У чему те затекнем у томе ћу ти судити!“. Јер шта смо учинили од свог живота то је оно у шта смо се претворили. Нема фиксиране позиције али неке везаности нас ипак највише откривају. Зато, не би требало да се крећемо том логиком јефтине доброте која рачуна на трговину да ће нам живот вратити било шта, јер као што не постоји загарантовано спасење, не постоји ни духовни стаж који даје јемство да ћемо се архивираним искуствима окористити.

Шта онда остаје? Остаје уздање да ће Божија реч бити последња. Остаје уздање у Његову љубав. Управо се у том чвору показује да се човек не ослања на себе већ на Бога, баш као што се Петар не ослања на своју природу него на Христа када почиње да хода по води као и Он. Али када почне пробирање по нашим врлинским перформансама – управо тада почињемо да тонемо…

Advertisements