Постоје стресне ситуације које нисмо бирали својом вољом а које нас неочекивано збуне и доведу до психичке или духовне блокаде. Јер смо се нашли између две или чак три ватре. За које изненада немамо решења. Које нас притисну очајем и страхом. За које чак не знамо ни да ли су добре или зле. А затечени смо властитом неспремношћу. Ухваћени у коштац и против своје воље. Али не смемо бити инертни. Чак и ако је страх евидентно једини правац. Ствар се не решава сама од себе. Морамо показати иницијативу. Храбро, макар и против себе. Ослонити се на Бога. Једино Његов савет није варљив. Јер и сопствени ум зна да превари. Емоције утичу на расуђивање ништећи некад и намерно објективност зарад слатке илузије. Обећани мамац трза рибља уста. Јер сигурна дестинација нема где положити своје уточиште него изнова мења умишљени положај излаза. Савест некада утрне од парализе. Али онда се боре срце и разум. И тешко је док коначна одлука не преломи агонију. Одлука људскости која некад крије и од домаћина интимност боголикости. Јер увек морамо имати у виду да једна штета нема само једнодимензионалну диоптрију него да може направити читав колатерални хаос у којем могу страдати и недужни. Зато, било да оклева срце или разум, морамо се определити за одговорност. Шта год да је подметач садржаја који нас кида макар и заклетвом ужитка. Јер дефинитивно може бити питање живота или смрти. А можда и сецирање највољенијих. А ту коцкања нема и не сме бити…

Advertisements