Л. У. је била слатка девојчица. Имала је дуге златне локне, али толико густе да се коса не би могла чешљати. Била је треће дете. Најмлађа. Пошто није волела да се чешља, једном су је родитељи ошишали до главе, али уместо повређене дечије сујете, она се радовала свом новом изгледу обигравајући око огледала као чигра. Родбина је живела за њене мајушне посете. Мада су је сви волели, никада у толико окушане љубави није нашла повод да стави на себе лептир-машну саткану од размажених ореола. Више се осећала сигурном. Међу својима. Тако је испијала пажљиво гутљаје дароване љубави. Могла би сатима да слуша свог деду, лежећи на његовом дебелом стомаку, приче из давнина. Од малих ногу су је учили колико су преци били велики у српској историји и да таквих предака није мањкало ни у њеној крвној линији. Л. У. је била дивно створење. Волела је и умела са сваким дететом да се игра. Осим када неко не би умео да дели играчке. Тада би испадала безобразна, а заправо се са безазленим разлогом љутила на себичност, коју је, ето, почела да препознаје од малих ногу код других. И можда баш зато што је најмлађи члан породице, увек су је некако држали по страни бринући само до оне тачке да ли је она задовољна. А она није бринула ни о чему. Било јој је довољно да има свој мали кутак са играчкама одакле не би излазила сатима док се поштено не умори од разговора са пластичним пријатељицама које су за њу увек имали добру вољу. Није морала да отвара роковник да проверава да ли је родбина може тог дана примити у госте.
Л. У. брзо расла. Или јој се само чинило тако. Некада би време имало споре кораке као раст траве, а некада галопирајуће а да није ни примећивала све јаче мишиће на свом телу. Била је добар ђак. Узоран. Вредан. Прескакала је разреде великим поскоцима. Школа јој је просто ишла од руке. Ниједан предмет није доживела као напад на своју личност, него као могућност да надогради себе новим сазнањима. У то време, наравно, она још, као мало дете, није имала јасну свест за шта би јој таква сазнања могла послужити, али се радовала школи као што се играчка из њене собе радује њеним нежним додирима. За њу као да је све било мирис игре.
Међутим, једнога дана, ненадано, догодила се трагедија. Њен отац је умро. Био је то шок за све. Она као мало дете од свега 8. година није могла знати шта је то смрт. Знала је само да тате више нема. И плакала је, јер су и други плакали. Али га никада није осећала као потпуно одвојеног од њеног живота. Као да смрт није могла баш све прогутати својим земљаним ковчегом. Отац јој је био писац. Аматер. Али, добре деснице и оштрог ока. Прави песник. Једино је њој пред смрт написао песму. Никоме више. И та песма је остала да је жуља и теши, јер су стихови били превише озбиљни за њен узраст колико год се трудила да разуме написано. Тако је Л. У. осетила први шамар од живота у којем се нашла и ту су се пољуљале прве сигурности за које је невино сматрала да никада неће проћи. А прва латица љубави је отпала. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то губитак!“.
У одсуству мушке фигуре у кући, породична атмосфера се драстично променила. Одједном се створило, као преко ноћи, превише слободе. Оне слободе која уместо да смири човека, доводи га до тачке усијања да испита место где сатана дише и живи. Али, фрагменти свакодневнице ће ипак упоредо наставити да пулсирају у некој клими коју је отац посадио. Љубав према књижевности ће обасипати цео дом, а захвалница од стране српске православне цркве што се отац показао једним од ктитора ће строго посматрати са зида дуго година као опомена све укућане како треба да се владају у дому. Ако би таква слика измицала, онда би поглед на све те многобројне полице са огромним световима књига просто мамиле неким тајанственим мирисом кухиње у којој су песници најбољи декоратери душа и кувари најдубљих смислова под овим небеским сводом. Бар је она тако веровала.
Тако се Л. У., заједно са братом и сестром, понекад утркивала ко ће бољи састав да напише у школи. Или, ко ће бољу песму да напише код куће. Свако је неговао неки свој стил. Све док једног дана нису сви одрасли. Тада су неки од укућана престали да осећају присуство оца и мужа. Неки ће наставити даље као да он никада није ни постојао. Али, у животу Л. У. није било тако. Она је остала верна перу и мастилу ради свог оца. И знала је да пише и чита по целу ноћ не би ли му и на тај начин некако мистично постала ближа. Или бар достигла половину светова и креације коју је њен отац поседовао. Зато је ноћи посебно волела јер су тишине биле прегласне за њено крхко биће.
Када је завршила основну школу, Л. У. се у средњој некако повукла у себе. Неочекивано чак и по себе. Није више била толико друштвена. Није се гурала међу прве редове, али је волела да посматра људе и да им се диви на неки свој начин. Створила је дистанцу која не изгони другог, већ која дозвољава другог. Нажалост, ове њене затворености неће свако лако разумети. Постаће недоступна и конфузна. Негде ће чак изазивати нелагоду. А да не би никоме стајала на путу, јер је навалентност сматрала смртним грехом, повлачење је увек видела не као бежање од стварности, већ као проналазак своје душе. И није погрешила. Једино што није предвидела у свим тим даноноћним учењима, читањима, писањима и истраживањима, то је да ће развити себи јаку, можда и превише јаку машту, коју неће моћи лако да контролише, нити да јој укине алиби онда када се фикција и стварност сударају у најтежим рикошетима. Јер, не само да се та граница некада често губила, него као да је она желела да се та граница у потпуности избрише. Као да је волела своје сањарење више него хлеб који би често и заборављала да поједе. И сносила је страшне последице по своју младост због те маште, а да није желела да освести тај проблем уопште као проблем. Тако ће постати помало меланхолична. И тако је од своје душе, не штедећи себе, добровољно откинула другу латицу љубави. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то лутање!“.
У време када јој се сестра породила, њено дете је прихватила као своје дете. Брат је постао наркоман. Није било изгледа да се икада више врати на прави пут. Био је сувише поносан и тврдоглав. И као да се хранио тиме да мајка и две сестре секу вене и проливају сузе за њим. Али, када је дете дошло у кућу, он више није био битан. Наједном је његова синовска и братска репутација нагло опала. То га је страшно дотукло. Додуше, испочетка није још схватао свој проблем, а да зло не би освестио као могућност конкуренције, због чега се неретко дешавало да детету поједе храну које је за дете било намењено, почео је да убризгава нове и веће дозе самокажњавања. У сваком случају, дете је за Л. У. била прилика да пројави неку нову себе. Неког кога је давно у себи заборавила. Улила је толико велику љубав у дете да јој се некада чинило да ни своју децу можда неће тако волети. Годинама ју је чувала, жртвовала најдрагоценије време, читала јој књиге и упознавала са светом. Наравно, не само због тога што јој је сестра радила, него и због тога што реално ни сама мајка није толико волела своје дете, него се увек понашала хронично уморно да сопственом детету пода бар милиграм емоције коју је Л. У. давала. И дете је препознавало ту емоцију све док није нарасло до одређене зрелости када би ту даровану емоцију могло злоупотребити. Тако се удружила са мајком у бројним стигматама које су често ишле на штету Л. У. Наметање кривице да она никада није довољно добра за све њих, нарочито за рођену мајку, сестре и једног брата, и поред максималног себедавања. И да би куповала мир у своме дому, одрицала је своју вољу безброј пута, само да би нашла све укућане насмејане и задовољне. Тако је отпала трећа латица љубави а да Л. У. то није ни приметила. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то понижење!“.
Када је завршила средњу школу, уписала је Књижевност. Те дане слатко памти. Била је међу најбољим студентима. Тамо је пронашла све искане светове на једном пажљиво скупљеном месту. Имала је могућност да развије сопствени стил и да га доведе до савршенства. Ту се први пут озбиљно заљубила. Пала је на једну сасвим јефтину песму човека који ју је дуго познавао. Тада се први пут осетила као жена и тада као да је први пут осетила шта то значи бити пожељан у срцу другог. Предала се у потпуности као што лист предаје своје нагоне ветру на дрвету. Уопште није марила за неке последице. Најлепше моменте је провела са вољеним човеком. Све док једног дана, тај човек, по имену З. Ф., није показао своје право лице. Да је обична сировина од човека. Да уопште није песник за кога се издаје. Да је фалсификатор емоција. Да поред Л. У. воли да осваја и друге жене. Али, пре него што ће то схватити, Л. У. је била толико обневидела од свете љубави да ниједан недостатак није примећивала у лицу З. Ф. Тек када је ступила у брак и родила прво дете, као преко ноћи, одједном јој се отворише чула да позна човека спрам себе и са којим дели парче трулежног крова и бајатог хлеба. После 25. година постојања, било је то први пут да Л. У. озбиљно осећа угроженост и немир свог бића који ју је доводио готово до физичког гушења. Јер су почела пребацивања и корозије за сваку ситницу, тако да је брзо прамен љубави постајао одсечен од корена за који је Л. У. сматрала да ће наћи дубоко уземљење. Неколико пута је била чак и компромитована, изложена као у излогу, да његовом вољом извојује његове најгнусније жеље, а неколико пута се чак сама и паковала не би ли мужа ставила на пробу колико је њему самом стало до једног здравог односа. А у пар наврата је чак добила батине чије ожиљке ће дуго носити на души. Међутим, брак је увелико пропадао а да је Л. У. ради љубави своје сакривала чак и од себе истинске разлоге. Она се у тој несрећи окретала својој деци не би ли бар њима пружила љубав која им је највише потребна. Тако је отпала четврта латица љубави. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то страдање!“.
Како су године пролазиле, Л. У. је открила љубав према Богу. Заправо, открила је љубав Божију која је већ била просута у свет, љубав Другог која је њу саму открила, само ју је требало освестити и пустити да заживи у нутринама бића. Тако је почела да одлази у Цркву. Ниједну Литургију није пропуштала. Ако јој не би нешто било јасно, одмах би вукла свештеника за рукав да чује подробније одговор и тумачење о неком питању. Пошто је била добар познавалац књижевности, а свој дар није гасила, имала је велику могућност да обједињује свет и језик песника са светом и језиком Цркве. Није ни сама била свесна колико се унела у благодатни свет Царства. И трудила се гигантским напором да свако своје искуство верно посведочи и пренесе као дар својој деци. Барем деци јер пријатеља није имала пуно. Да никада не остану лишени тог искуства и да Цркву препознају као матицу и свој дом где се увек могу осећати комотно. Можда је свему томе, негде несвесно, доприносила атмосфера код куће где се због хладнокрвног супруга није могла никада осетити довољно слободно. Јер је несумњиво да су је сумње и страх често због њега живу сахрањивале, али би увек пред светлошћу вере налазила покриће и утеху да свој живот у Христу никада не потцени и не погази. Колико год супруг био равнодушан чак и на том темељу.
Како су пролазиле године, Л. У. није ни приметила да је оседела. Да је навршила 67. лета. Није чак приметила ни да је остала некако сама и погрбљена. Деца су одавно престала бити децом и започела су неке своје животне авантуре у којима је, чини се, било готово немогуће ухватити их. Макар за једним ручком недељно. Или, барем месечно. Деца су престала да долазе. Нису остала без љубави према мајци и оцу, али су кренула неким својим путевима. За својим пословима и за својим породицама. Сада више никоме није било битно колико година, колико оброка, колико прича је мама Л. У. давала енергично свима. Сада унуцима неко други прича њене приче које је она некада својој деци читала и причала. Није она ни сада тражила своју вољу. Толико се унела у живот по Христу да се никада није осећала усамљеном. На њој ниси могао видети комплекс огорченог самосажаљења. Њене изборане очи и данас једнако засузе. Неке потезе би можда одиграла другачије у прошлости. Али у њој нема кајања. У њој све је доксологија. Сваки нерв трепери на ивицама уподобљавања. Сваки удисај пролива светлост нествореног еона. Свака мимика избораног лица недвосмислено указује да је она више пута доживела сусрет са Свевишњим. Ту радост јој ништа није могло украсти. Ниједна пролазност је више није могла преварити. И како су јој сада само смешне све те чарке и доказивања у којима је некада тражила своја већа права или већу вредност. Хвали Бога што се више од половине ствари и не сећа. Јер, ако је и било неких трагедија, већа безнадежност припада онима који су, мислила је, лишени љубави Господње. Још се моли Богу да јој се опрости за толико добре воље према другима који су њену топлину изиграли и да никоме ништа не узме за зло. Пред Тајном Вечности све то држи за трице и кучине. Драго јој је да је бар своју децу извела на пут. Можда јој је само жао што њен муж није приметио тренутак када је пета латица љубави у тим видно поодмаклим годинама отпала одавно са свог лежишта. Јер је то био дан када, седећи крај прозора замишљена у видокруг оца, маште и пролазника, ни она сама није знала да је умрла. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је жртва!“.
У том тренутку нешто ју је пренуло. Неко ју је додирнуо за раме. Она се, негде заглављена између благог страха и недоумице, трже и окрете. Било је то лице Христово. Седео је крај мале девојчице од 8. година. Он је погледа оним заљубљеним погледом којим посматра лице сваког човека и упита:

Шта је? Опет си се замислила?

Јесам…

Машта? – упита Он глумећи наивност

Да – рече она помало несигурним тоном

Пусти сада машту – рече Он – имамо пуно посла ти и Ја

Који посао?- упита она раздрагано

Зар мислиш да Ја не могу да маштам? – упита је Бог

Како то ја могу знати? Још сам мала. – рече она

Хајде, дођи, показаћу ти како се сади цвеће чије латице неће никада отпасти…

Advertisements