Рецимо, један човек је добар. Једноставно племенит. Било плодом васпитања или свог избора. Али онај ко је лош човек, упливом неваспитања или сопственог избора, мора уложити 300 пута већи напор од доброг човека да би дошао до његовог стадијума. Оно што је можда и за доброг „статус кво“. И још 300 пута већи напор да би дошао до Бога. За доброг човека ту напора нема. Можда му је сва та његова доброта постала даром лаким за ношење. Међутим, код инфицираних људи, код људи ниског морала и колебљивог добра, и најмањи дар је тежак за ношење. Више је терет. Можда и оно што је благодат постаје само Крст. Можда бисмо ту негде могли потражити разлику између покајаних и светих, или, најамника и синова Божијих. Али, свакако не треба потцењивати труд, зној и крв који неморални и малодобри узимају на себе, јер су ипак за Једино Добрим пошли. Без обзира на сломове и падове треба их подржати. Да се не огорче и у то мало добра па и од њега да не одустану.

Advertisements