Живот А. Т. није био нимало лак. Имао је веома тешко детињство. Никада своје невоље није узимао за таоца којим би бранио могућност неког свог могућег зла. Ни он сам није знао тајну која пулсира у њему: зашто је пожелео да живи примером доброг човека тамо где свако жели да сеје семе зла. Наравно да је био много пута огорчен, несумњиво. Али, неке дечије болести су морале да се прерасту пре или касније. И дан данас знају да га изнервирају, али себи дозвољава таман толико испада чисто да себи покаже да је још међу живима. Да није равнодушан. Или, неки уображени светац који само на себе мисли. Одувек му је та теологија самоповлачења била страна прича. Није се ту налазио никако.

Али ко је наш протагонист А. Т. ? Некадашњи клинац риђе косе, а данас православни свештеник риђе браде. Од милоште га парохијани данас зову риђобради, мада се том опису највише радују деца која одмах мисле да је он неки посебан гусар који високо подиже једра своје цркве да их отисне у највећу авантуру.

Још као мало дете много тога га је занимало. Читао би књиге иако ништа не би разумео. Чврсто је веровао да ако буде показивао толико велики инат у проучавању онога што не разуме да ће му се једном због те истрајности отворити врата ума који ће унети светлост разумевања. И није погрешио. Проблем је само био у томе што га је школа и родитељска брига стално вукла на страну супротну од оне коју је свим срцем желео. Али, послушност није доводио у питање. Као што није неговао ни неко особењаштво, јер је заиста волео да се игра са другом децом. Али школу није волео. Ни оцене му нису биле за похвалу. Брзо је открио све мрачне поноре које ризик једне младости може да понесе са собом. Али, он је увек имао осећај да нешто главно у свему томе измиче. Да увек постоји нека позадина ствари која се не да лако приметити, а камоли именовати. То осећање тајне ће га пратити целог живота.

А. Т. је одгајан у православном маниру. Да редовно иде на богослужења. Да буде узоран колико до њега стоји. Имао је разне етапе по том питању. Од љубави преко мржње па опет до љубави према Цркви. Заправо, никада Цркву није мрзео али је имао велики проблем са својим очекивањима пред лицем храма. Народ га је излуђивао. Као да се нека здравомистична тишина губила усред све те вреве, мешкољења, дошаптавања и гунђања. Некада би му се чинило да не може уопште да доживи Божије присуство од толико народа. Од толико механизације верског битисања по неком уштогљеном зупчанику. То ће га касније доста обележити када буде у олтару секао хлеб као да сече камен.

Дан свог рукоположења је дуго чекао. Престао је да се нада. Године су јеле ткиво. Кости су се смежурале и пресушиле од сваке жеље. Док једног дана није дошла вест да ће се његова молба ипак усвојити. Радовао се као мало дете. Коначно ће имати прилику да покаже своје таленте. Од писане речи, преко проповедних сведочења до пастирског старања. Али, као што то углавном бива, машта је брзо била ошинута страшним бичем свакодневнице. А ту су се низале разне ране, од оних лаких и површинских до оних тешких и дубоких. Када су га послали у једну Цркву где ће пустити корење свог службујућег сведочења, прво што га је збунило је била реакција других свештеника. Дочек је био понижавајућ. Гледали су га не као брата у Христу већ као конкуренцију која ће им окрњити буџет. Новац је био последње станиште о чему је мислио. Њега је ентузијазам пекао дан и ноћ. Да понуди нешто другачије и савременије својим парохијанима.

И тако је А. Т. почео да обилази домове, да “свети водицу”, да позива народ у храм на Литургију. Чудио се како од свих тих посећених домова и породица нико не показује добру вољу а још мање питања око своје вере. Где год би он покушао да одобровољи или протумачи неки део Јеванђеља у конкретним приликама, био би доживљаван као наметнути путник. Негде чак као ухода. Негде као могући швалер. Негде као дежурна трачара. Иако ништа од тога није имао у својим нервним завршецима. Мада од народа никада није тражио прилог, јер се држао Исусовог модела да свако оде сам до храма и остави прилог по свом избору, његово сведочење Христа се почело узимати са резервом. Као да је народ пре желео некога ко ће брже-боље обавити обред и још брже наплатити неку другу Тајну, па да се свако разилази на своју страну. Он је хтео да понуди однос али није налазио на одјек. На много места су га чак оптуживали за стање у Цркви, држави и комшилуку као да је он тај објективан разлог због којег се све распада и руши. Када аргумент не би донео очекиване резултате, смиривао би се тако што би заиста на себе узимао имагинарну кривицу само да би се народ одобровољио. Међутим, за народ су све то биле “новотарије”. Сав тај његов вишегодишњи покушај да установи неки другачији приступ – за народ је било наметање. Чак ни други свештеници, одвећ поодмаклих година а одвећ бестидни да би отишли у пензију, нису показивали разумевање. Штавише, другим свештеницима је сметало што А. Т. не наплаћује епитрахиљ своје службе. Јер им тако руши репутацију и буџет. Безброј пута су га минирали пред надлежним епископом и претили му да ако не буде радио како му кажу да ће добити премештај на још горе место.

Мало по мало А. Т. је постао разочаран. Имао је жену и троје деце. Није смео да ризикује. Ради породице је прихватио такве уцене које су га максимално компромитовале. Сваки пут када би требао да подноси извештај пред епископом, лицем ка лицу, ако би говорио истину – само би добијао санкције. Тако је А. Т. дошао на идеју да свима прича бајке како све савршено функционише само да не би његова породица испаштала због ставова којих се тврдоглаво држао. Успео је да сакрије живот у Христу и пред епископом, и пред свештеницима, и пред народом. Јер нико није показивао вољу да чује глас истине. А у свему томе је било превише нездраве климе, пред свим тим ослушкивачима и клеветницима, да А. Т. просто није знао шта више да ради. Желећи да сретне друге дошао је до парадоксалне ситуације да мора да се крије од других. Покушао је да добије премештај у бољу парохију, негде чак и у дијаспори, али увек би га неко претекао. Увек је неко протежирао неког свог човека због којег би он добио последње место. Место непомичности. Место чамотиње и позицију утваре. Године су пролазиле. И А. Т. је одавно престао да броји двадесет степеница кроз које је својим веком прошао. Људи су прихватили фарсу. Никога није занимао дубљи смисао. Ни народ, ни свештенике. Као да је и он сам постао некако инертан. Да је изгубио компас. Све до једног дана.

Једнога дана на свом уобичајеном путу од куће до Цркве у којој је служио, а живео је у кући од непуних тридесет квадрата буђи и мемле за разлику од многоскућених му свештеника са којима је службовао, пред Црквом се појавио просјак. Било је просјака и ранијих година, али су многи већ били познати у тако мало месту. За овог просјака се не зна одакле је дошао, нити куда иде. Узалуд испитивања. Давали су му прилог, давали да једе, давали одећу, некада га и протеривали неуспешно, али он није говорио. Како је време промицало А. Т. се већ некако навикао на њега. После годину дана, просјак је почео да улази и у храм. У почетку су се врата цркве због њега закључавала, јер се свештенство плашило да би просјак могао нешто да украде. Било је то мало место, па се, ето, прибевагало и закључавању богомоље усред бела дана без обзира да ли неко има потребу. Некада би А. Т. и просјак били једини људи сабрани у храму. Некада би се и по која стара баба преварила па дошла са њима двојицом у храм где би зими било изузетно неподношљиво. Пролећа А. Т. памти као најсвечанији вео свог живота. Негде је он и од себе тајио да је најсрећнији када никога осим њега нема у храму. Да може имати Бога коначно мало и за себе. Вероватно је нешто из детињства остало као наслеђе будући да се тад није могао од народне еуфорије концентрисати на Божије делатно присуство у храму.

Међутим, након две године од мистериозне придошлице загонетног путника, приметио је да се просјак није појавио на богослужењу. Чекао га је испред. То је А. Т. помало зачудило. Већ се био навикао на његов непроговор, па је мислио да је просјаку дошла можда након толико времена нека жеља да се исповеди. Или, да му можда треба прилог од њега. На оба предлога просјак је само одмахнуо руком. То је било први пут да је просјак разумео питање. Потом се удаљио неколико метара од А. Т. и позвао га себи руком. А. Т. је пришао. Вечерња служба се завршила и храм је већ био закључан. Порта је била празна. Небески свод се нагињао над овим дуетом са својим звезданим рефлекторима на земаљској позорници. Просјак је пружио руку и неочекивано по А. Т. додирнуо његово раме. Одједном све је занемело. Као да се догодио ватромет по целом видокругу чији звук детонације као да је неко нагло искључио. Појавила се светлост. Светлост која није од овога света. О којој је само А. Т. читао, наслућивао, искусио, али коју никада није видео. Која га је прожимала са свих страна тако да није могао одредити да ли светлост долази споља или изнутра. Просјак се благо насмејао. Оним осмехом који улива поверење и не дозвољава ногама да изгубе тло под ногама од страха. Другом руком просјак је прошао безболно кроз месо и плућа А. Т. и извукао његову душу. Душа се преливала у разним бојама. Свака боја је имала своју причу и разлог. Ту је А. Т. постао глувонем, шокиран, јер је могао да само једним погледом по свакој боји прочита сакривене све своје историје на једном месту. Могао је да види своје недостатке и своје врлине, али и оне међудимензије које остају сакривене до есхатона када ће се показати тајна човека.

Од свих боја, А. Т. је задржао поглед само на црној. Занимало га је шта је то толико мрачно у њему. Просјак као да му је прочитао мисли и извуче црни пејзаж из душе пред њим као непрегледну долину која усисава поглед у своју стварност. Боја тада својом сликом рече: „Читав свој богословски и свештенички век, а то је практично читав мој живот од 14-те године, живим или се пак трудим да живим баш овако. Да знаш није лако, јер се од околине клерикалне и народне константно трпе ћушке, јер забога имаш моћ а не користиш је. Према њиховом схватању, урушаваш темељне поставке за њихово практиковање посебности. Међутим, још су гори они којима, будући на позицији моћи, као свештеник покушаваш показати и понудити слободу коју нам Христос нуди. Покушаваш их ослободити свеза и узуса каузалитета. Покушаваш да кажеш да је љубав оно што Бог тражи, а не жртвоприношење. Да нам даје најпре радост!!! Након тога, блену у тебе к’о теле у шарена врата и питају те: „Оче, колико дана на води? Смем ли целивати икону кад имам менструацију? Итд, итд……“ Кад им кажеш да то није важно, да је то небитна и успутна духовна фискултура и да не само да могу љубити икону, него Христа Живога треба да приме, они учине највећи скандал – окрену се и оду. Траже онда некога посебног духотворца, гуруа, измишљеног пророка, јер они су прави ауторитети којима треба следовати. Они знају колико поста је потребно. До у молекул, да не кажем атом, знају колико које материје човек сме унети у себе како би био достојан причешћа. Знају ко се спасава, а ко је осуђен. Они су као велики инквизитор. Дају својим поклоницима тежак, тесан, квргав јарам, јер забога – ко се још радује Христовом благом јарму. Онај духовнички боде, жуља и усмерава у одређеном правцу, па ти ни ум ни срце не требају. Нема одговорности, само испуни њихове рецепте за спасење, јер ако живиш по њиховим правилима, сила њихове власти је испуњена и примењена. Не морају више духовно да онанишу, већ оргазмирају јер те силују у здрав мозак, а још им сам дозвољаваш. Мислим да је проблем, што су многи верници дресирани да се клањају тамничару. Чудо је то, како Стокхолмски синдром није дијагностификован пре. У сваком случају, храмови су нам пуни обољелих од истог…“ И ту се виђење изненада завршило.

У празној порти нађоше се опет лицем ка лицу, пред додиром првог мрака, А. Т. и мали, грбави и изборани просјак од шездесет и кусур лета. Још су се гледали. А. Т. је покушао да настави са обраћањем, да проба да појасни и разлучи малопређашње указање, али га просјак није више чуо. Просјак као и пре није више ништа разумео. А. Т. је био помало збуњен свим што га је снашло, али је јасно распознао да просјак пред њим и просјак који га је до малопре држао у неком стадијуму екстазе – нису иста личност. Као да га је неко телепортовао у неку другу стварност која се посредством овог светог мученика тишине и немости, из бога питај какве недођије и несрећне судбине, дала као дар средовечном оцу А. Т. Пошто је већ тама обузела цело двориште Цркве, било је време да се крене. Као и две године уназад, А. Т. је кренуо да испрати просјака до улазне капије где је овај увек на једној дрвеној клупици гледао да испроси мало сна од ноћних ветрова. А. Т. је успут размишљао о црној боји и могућностима тумачења. Питао се да ли је то његов грех или је на себе узео грех заједнице којој служи и са којом служи. Са тим мислима је напустио порту. Сутра је нови дан. Мора се устати за јутрење…

Advertisements