Ако хоћете да уништите једно друштво, нацију, колектив, институције, било шта и било ког, па ето и Цркву, само уведите што већи број закона и законика, прописа и прописивача, и на крају ћете добити толико бесмисла који ће увести апсолутни хаос у свима и свему.

Данас закони у целом свету одлучују о судбини човечанства. Можда звучи антиномично, али управо закони стварају идиоте од људи у свим институцијама или моралним пројавностима човека. Од друштвених сектора до приватног живота појединца. Углавном се полази првом логиком асоцијације да су закони ту да коригују друштво, да учине свет бољим местом, да се смањи криминална стопа, да се омогући бољи развој једног система заштитом самог система, итд. Ништа од тога није спорно. Премда може бити спорно у зависности шта иза сваког закона као намера и последица стоји.

Проблем је када човек изгуби властити компас темељећи свој идентитет искључиво у запреминама “законске верификације”, односно, да само оно што је “дозвољено” или “што се мора” јесте једини критеријум постојања. И људи се оријентишу и дресирају некритички на основу брзосмењујућих закона који се само надопуњују (или истискају оне претходне), то јест, оних прописа “којих данас јесте а сутра нигде нема”. Појео вук магарца. Што је било – нема вредност више. А неко је свом силом пустио корење, макар и привремено, у апсолутизам управо тог стално-измицајућег модуса битисања којим је мерио себе или друге. А онда се нађе затечен и преварен када дојучерашњег ослонца више нема. Зато се лако да приметити колико “законски обвезник” (читај: морални фашиста) пада у резигнираност сваки пут када примети да неко не стоји у неком законском аршину, јер није тако “моралан” као што је он који се држи закона. Или, да набаса на ону плтику затеченост да неке суштине не познаје јер их не познаје његово спровођење закона које је од младости држао као лојалан грађанин „добар“ породици својој. Јефтина једначина. Тако се људи заклињу у законе, показују им преданост, у њима се крећу, а неретко због плате трпе своје дресирање. Наравно, огорчености не би било када се не би гледао у туђ тањир. Отуда она јадна саблажњавања.

Нико на свету није слободан од закона. Свака држава доноси своје прописе. Од легализације зла до разводњавања друштвеног развоја. Људи се клањају законима. Златни идол. Није битно ко доноси одређени закон и чему он служи, него да ли се испуњава. У томе је сва кладионица. Кроз шпијунку закона човек мери истину свог бића и бића света. Некад и себе, мада је евидентно да је сваки закон конципиран тако да унапред остави рупу у себи како би човек могао неометано себи да дозволи кривљење истог. Постало је ирелевантно колико Бог не мари ни за један закон. Моралисти се чак и данас саблажњавају на “неморално” понашање Богочовека који је, ето, Себи могао да дозволи кршење неких закона. А ствар је јасна била још пре више од 2000. година: Човек је господар над законом а не закона над њим. Симболички речено, човеку је могуће бити „панкер“ а да не заврши у радикалном нихилизму или есктремном револуционаризму. Можемо се дотаћи и Мојсија. Јер, Исус, упитан зашто не поштује одређене законе одговара (парафразирам) да су се многи закони дали не јер су били последица воље Божије, него тврдоглавости народа и тврдог срца. Закони, библијски или људски, су последња мера позива на људскост којих се по слободи људи нажалост не би сами никада сетили. Већ ту се може видети фамозна дистинкција између најамника и синова светлости. Робовима је закон потребан јер сами немају иницијативу за било каквим добром осим добра по сили и наговору. Негде ће и атеисти са правом оптужити хришћане да се Бога држе само зато што сами нису довољно морални (иако, наравно, није морална платформа суштина побожности).

Зађемо ли мало дубље, видећемо да су законске санкције за оглушиоце много бруталније од закона Божијег који парадоксално није чак ни закон већ жеља Божија да свако пронађе сопствену слободу и достојанство и синергијску реализацију унутар свог идентитета (то је оно: “да се сви спасу и дођу у познање истине…”). Само човек са Богом у себи не осећа притисак ниједног страха од било каквог закона, јер се према Божијој вољи нивелише. Таквом човеку није потребан ниједан закон. Осим закона савести положеног у срце, као код незнабожаца (што и апостол добро примећује), такав човек се неће огрешити ни о један закон. А где Божија воља доминира, или “озакоњује” срце према мери дара Духа Светога, човек показује испуњавање “законске норме” и у свим другим законима. То пак не значи да постаје инфантилан и/или инфериоран пред лицем закона. Има власт да га доведе у питање. Или да га попут Христа прекрши. Да испита место смисла у “овлашћеним формама” пулса цивилизације. Јер се данас можда више него икада самим наметнутим законским конструкцијама “цеди комарац а гута камила”. А да суштина нема никакву дубљу потпору. Штавише, да нема смисла уопште осим смисла идиотизовања самих држача закона који и данас више воле форму од суштине или слово закона од смисла закона. Шта год подметач и садржај истог био у питању.

Погледајмо само законске пропорције о употреби дувана. Човек мора да изађе на улицу да би запалио цигарету а можда заживе нови закони где неће смети пушити уопште на јавном месту. Погледајмо онда предуслове да будеш примљен као пацијент у Дом Здравља. Није спорно да се пацијент прими преко реда ако има већу тескобу, али је проблем што се и заказано време не поштује уопште. Онда перипетије у просвети око једне оцене ђака или на који начин професор мора дати оцену. Читава „кука и мотика“ око инспекције. Или да не сме избацити ученик уопште. О предусловима за Причешће. Да ли је човек крштен, да ли је постио, да ли прима свештеника у свој дом, да ли редовно долази у храм, да ли се исповеда, да ли има духовника (на овом задњем се може писати у томовима). Ниједан од тих прописа није важио за апостоле. Шта тек рећи за законске небулозе и девијације које говоре о правима деце јер је неко “паметан” дошао на идеју да дизајнира закон који ће сачувати слободу детета тако што ће “педагошку ћушку” и “злостављање” ставити у исти кош?  Или, шта рећи о политичким заврзламама. Или, „месијанским очекивањима“ од политичара који толико “воле” закон да само смењују своје позиције (али не и (не)радна места) уносећи толико дихотомија унутар конструисане атмосфере од које први сами одступају? Можда није крив закон, или излизана прича о малверзацијама, већ склоност идиотизма да се дуплира закон ради закона у циљу затупљивања једног народа. И колико километара треба препешачити и тона сати сварити да би се само један закон протумачио са својим импликацијама а камоли да се може применити.

Хајде на крају да банализујемо: да ли треба поштовати законе? Али, није ли слично питање концпирано на оном кушачком пред Христом: “Треба ли плаћати порез?”. Исус се не буни. Зна да може доћи до анархије. Зна и да држачи закона опет не долазе до врлине као осуђени фарисеј спрам цариника у храму. Исус чак и пред Јованом Крститељем показује истрајност у законима тадашњег света да Јован треба њега крстити иако то није нужно. Али, у разговору са апостолом, да не би дошло до већег зла указује да иде до мора и извади из рибе новчић. “Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу…” (Мт. 17, 25-27). Он зна да за синове светлости ниједан закон, па ни Мојсијев, а данас било који, не може дати вечни живот. Да све то може бити “шупља прича”. Да човек није ради закона. Да не мора уопште да га држи, него да се други не би саблазнили јер можда немају већу меру за коју би се ухватили (оно апостолско да поред „тврде хране још траже млеко“). Због тога показује поштовање према законима и властима овога света, али ставља до знања да то није база из које човек треба да црпи своје постојање и своје батерије. Јер, ниједан закон не треба да буде мера човека, нити покорност било ком закону треба да буде одређење човека. Слабима је он потребан. Ради поретка овог света који се често чини више извештаченим у спровођењу прописа неголи реално смисленим. А да би се Д/други срео, законска диоптрија се мора скинути са очију. Једино такво „цепање храмовне завесе“ (Мт. 27, 51) може извести човека на долину благодатне еманципације у којој је познање Васкрсења и заповести љубави (Јв. 13, 34) једини критеријум који уздиже човека изнад свих трагикомичних закономерности.

Advertisements