Ridiculous Thoughts

Каскам али отварају ми се видици.
Док године грче се…
Док границе ломе се…
Не надам се одговору кад одговорности нема…
Ломим прсте, скривам лице.
Из ноћи бежим док мрак ме јури.
Кидам погледе сузама.
Тонем у амбис неимања поверења…
Гута ме… прождире ме.
Тражим место где бих осетила сигурност.

Лутам кроз могућности да нестанем заувек.
Дах на уснама шапуће скорашњу окончану причу.
Замишљам одлажења остављајући трагове у ветру.
Док дани вриште да будим се, да време је.
Док будим се.
Док време је.

И сетим се на тренутак да је некада и мене жељом својом голицао,
жељом својом одмарао за дане који долазе…
И сетим се…
А руке не осећам.
Себе не осећам.
Кријем се у соби са плавим завесама.
Не осећам…
Само предосећам међупростор сумњи.
Док отимају мој простор,
моју собу са плавим завесама…
Неки људи врло (не)познати ниште ме својим осмесима.
И знам да одупрети се не могу.
И знам да морам издржати.
И ломим се.
Али се сломити нећу.
Јер красотом Својом Он натопио је моју стварност.
Јер извесношћу Својом Он саткао је штит за неизвесности које нас кат-кад сустижу.
У Његовом наручју тако сам сигурна
jер стварношћу Његовом оприсутњујем себе.

Advertisements