Са некима се растајемо да би се поново састали а са некима се састајемо да би се поново растали. Некад ни не знамо да ће до тога доћи. Некад доживимо праве експлозије тамо где су унутрашње детонације нашле свој аутентичан израз. Некад су то људи које смо пре много векова изгубили. Некада повратници са наших сахрањених успомена. Али је дивно када се ишчупани нокти којима смо некада кидали месо својих сећања опет утврде и нађу своју лепоту у стиску руке другог. Лепо је када осетиш своју љубав и љубав другог да ти умиљато дражи срце неком неонском топлотом која није од овога света. Некада смо у тим сусретима и помало сетни а некад и веома рањиви. Некад бисмо неке потезе другачије одиграли у прошлости. А опет свуда се нека мистерија провлачи која укида ону добро знану мизерност, јер да неке људе нисмо изгубили – велики је знак питања у шта бисмо се данас претворили. Некада се чини као да се и Сам Бог или слепи случај брутално нашале. Можда смо као млади људи добили одбитком неких нека друга крила која су нас померила из грозоморних седишта да бисмо данас обрели исплетена гнезда. И сада са новим погледом проналазимо неке сусрете која у давна времена нису испијена са већом жестином. Са оним симпатичним мехурићима који голицају једро бића. Ко зна. Свет је утврђен на загонеткама и није у власти човека да све држи под контролом – осим слободе која је само њему дата да над својим инстиктима стоји. Осим жеље да пре него што напусти обличије овога света бар још једном сретне оне које његово срце препознаје као људе због којих вреди постојати и због којих срце излива свој пулс немилосрдним себедавањем.
Са неким људима се растајемо да би се ипак само поново састали…

Advertisements