Детињство младе и тамнопуте О. П. је било више него безбрижно. Дивила се свим избразданим детаљима који би долазили под власт њених руку. Тако су је васпитали. Да воли свет. Да у свему тражи одјек неке исконске уметности о чијем пореклу се тајна никада није доводила до позиције разголићености. Са чим год би долазила у додир, имала је утисак као да додирује најсветије обрисе које ни небеса не би могла лако захватити својим мигом. Ако помази траву, ако нахрани птице, ако згази плочник својом шетњом, ако онако безазлено имитира нечије недостатке, у свему је имала утисак као да јој се истопљене боје са светих икона топе међу прстима њеног дисања. И заиста је, са својим помало буљавим очима и извештаченом нервозом, уживала у свом одрастању. Могла би да машта сатима. Да позира пред огледалом у некој улози. Да прислушкује говоре својих родитеља. Да сваки комад хране пре просипања у уста загледа неколико дугих минута пре него што ће зубима истопити слан укус оне најслађе суштине. У књигама се О. П. давила. Добро, више је волела позориште и музику, понекад и цртање са својом млађом сестром, али књиге су јој обећавале светове до чијих унедогледа не би стизала лако, али је у мастиљавим редовима налазила читаве галаксије које су се бојажљиво сакривале од бахатости свакодневнице. И управо је у њима налазила неке своје изгубљености да дођу до изражаја. Сматрала је себе увек изгубљеном да би могла радити на самопроналасцима.

Када су почеле да јој расту груди још је била незрела како треба да се опходи према свом телу. Непотребно су је прождирали комплекси. Осећала се кривом што није господар своје природе. А време ју је извајало према готово савршеној мери. Нема момка који се за њом није окретао, али опет, не толико због новостечене конфигурације колико због њеног ушећереног темперамента. У свом ставу је глумила снагу коју не поседује. И то је било јасно до баналности не само њој, него свима који би се удостојили тог наивног призора. Али, управо ју је то чинило драмски шармантном. Та очигледност и наивност изрежиране моћи. То ће је поприлично обележити касније. Јер, када се буду указали неки преломни моменти у њеном животу, управо тад неће препознати прасак када је своју снагу требало промолити. Тако је О. П. остала симпатичан миш који повремено вири из своје рупе, али не од страха, него да би једноставно остала – миш. Додуше, имала је велики реп, као видљиви жиг њене нестварне кочоперности, али он није био много од користи. Тим репом је мрдала само када би тражила своју позицију међу онима који би јој уделили мало сира. Пар пута су је отровали, али није она више тако наивна.

Једном се О. П. опасно заљубила. То је био први пут да је изашла из своје рупе. Цело тело јој је дрхтало од радосне грознице а у ушима, неуобичајено великим за једног миша, би толико зујало да од удараца свог срца није могла чути свог саговорника. Неки кажу да је пар пута доживела нервни слом. Ако је то истина, О. П. није ни знала за то. Као и све проблеме свакодневнице, увек би остајала на ногама. Чак и онда када јој се вилица пар пута закочила од блокаде што се заљубила. Ово је био први осећај у њеном телу који се опет мистериозно крио од свог домаћина.

На вратима њеног срца једнога дана појавила су се још два миша. Она је била црне боје а друга двојица беле и сиве. Радовала се што није сама у својој јазбини. Што има још неког ко тако вредно грицка нокте и прави штету ради веће потраге за смислом. Бели миш Г. Л. је деловао продуховљено и неприступачно, а сиви миш по имену Р. И. је деловао интригантно и отворено. Са њима је О. П. делила најсвечаније тренутке дисања. Обилазила је најлепше отпаде човечанства не би ли рециклирала шта од одбаченог. И имала је заразне осмехе да се понекад чинило како сав саобраћај цивилизације стаје због тих детонација. Сиви миш је однео победу над њом. Желела је тако. Знала је да само једног миша може имати. Предала се у потпуности онако само како филмска љубав уме. Белог миша је згазила отпадија. Његова прикљештеност (јер таквог га је оставила, између свог неусуда да га може волети и судбине да га ико може нахранити пажњом) је била толико мрачна и фатална да својој младости О. П. није могла дозволити расипање. Каријера је била битнија. Сиви миш Р. И. у то време није знао да ће и он бити ликвидиран у пуноћи елегантне одмазде пред тајнама њеног сазревања.  А црни миш у то време није знао да ће се заљубити у неког другог пацова којем ће касније родити дете.

Године су пролазиле. О. П. је постала жена. Више није било тамно-љубичастих завеса на њеним диоптријама којима је и даље испијала свет. Неки пантеиста је остао да се моли у њој и без њеног знања. Поштовала је све што постоји са неком искром незреле религиозности. И требало јој је десет година да би опустила своје вилице како би промолила свој први одважан став о нечему, макар то био накривљени положај једне слике која јој, ето, већ дуго смета како стоји на зиду. У цркву није ишла, икона се гадила. Заправо, све што личи на неку превише баналну слику побожности њој је аутоматски деловало извештечено. Није давала таквој сфери шансу за другачијом поставком предрасуда. То, наравно, не значи да није веровала у Бога. Само је мислила и веровала да њен Бог изгледа мало другачије од изрежираних перформанса у Његову част. За њу је то било светогрђе, да се тајна побожности театрално режира пред аудиторијумом верника у некој грађевини. Али, управо ће јој тај “измаштани” Бог једнога дана приредити једно нетипично изненађење. После двадесет година учиниће сусрет црног миша са белим мишем. И обоје ће се опет наћи пред изазовом својих рупа у којима су дотад становали а чије домове су редовно једно другом у младости посећивали.

Сусрет је по обоје био неочекиван. Драмски обојен неким беложутим колоритом чије су ивице испуцале од времена и простора. То су оне тишине када унутрашњости више говоре од свих очигледних мимикарења и проговора. Чинило се да су се обоје разболели од ударца сете. Јер су одједном испливали, неочекивано и по њих, читави океани некадашњег дружељубља. А оба миша су иза себе имали читаве томове написаних књига о искуствима које су некада заједно делили, а које су касније само још више надоградили новим животним пустоловинама. Са новим људима, са новом породицом, са новим вероживљењем. Г. Л. је био једнако затечен као и О. П. Он је постао свештеник а она педагог. Обоје са по неколико деце. И евидентно је да се љубав родила на истом месту где је била и сахрањена. Гроб није могао прогутати ову кост од смрти. У њима је устало нешто ново што је превазишло и њихова очекивања. Устао је онај други који се чинио да за све те векове уопште није ни био одсутан. И догодио се скандал. Заљубили су се. И тај ватромет сензационалног прожимања дупљама је трајао читав минут. Отворено. Дрско. Похлепно. Без пардона. Без гриже савести. Један минут. Али, онај подмукли минут. Подмукли јер је искрени. Јер су срца била бачена као коцке са унапред предвиђеним добитком. Ипак, у другом минуту, догодио се преокрет на који опет обе стране нису очекивале. Г. Л. је изгубио себе. Он није могао живети у прошлости. Крзно на њему је било толико пропадљиво да он пред собом више није распознавао ко је О. П. која стоји пред њим. Као да се она домалопређашња врела крв толико изменила да је имао осећај да му кровотоком сада пролази хладан челик у свакој капи орошених нерава. О. П. је три сата нешто причала, али у последњем сату Г. Л. је само климао главом. Имао је утисак као да његова вечност улази у конфликт са данима прошлим. И да зло буде горе, девојка коју је волео као да се ништа није променила. Али, он сад, мада првобитно обрадован илузијом прошлости, није могао да пронађе себе ни у једном кланцу где одјек некадашње вољене жубори. Ни са чим није могао да се поистовети, да прихвати макар као милиметар или милиграм туђег искуства као своје. Збунио се пред бљеском. Јер блица је било. Само није могао да га дефинише. Желео је само да побегне од ове месечеве мене која је грмела о плимама и осекама којих више није био део. И од себе је сакрио дан своје смрти. Јер дана када је остављен као бели миш од црног миша – тог дана је нашао неког новог себе. У тој смрти се крстио. Зато је данас свештеник многима. Није њему до неке освете. До неког наивног злопамћења. Или, сујетне игре непраштања. Зна он да је то за идиоте. Није њему до неке славе. Или, да тобоже брине о некој имагинарној репутацији, јер би се, ето, наводно показао фаличан. Драго му је што је вољен, што је нашао себе као потврђеног, али он само више није исти. Ту је пронашао свој раскорак. Мада га је мало прождирала кривица да је ипак наступио као хвалисавац због чега је одмах зажалио.

Бели миш више није био миш као ни онај црни. За неким рупама се није више вредело освртати. Бели миш је на крају, после двадесет година лутања и робовања бесмислу, ипак добио највише од свих. Добио је срце О. П. Цело. Нетакнуто. Преливено чистим венама преданости. Као неокрњени догађај. Али је за њега тај сусрет био толико свет и промишљен Одозго неким Небеским параметром, да се није усуђивао да овој светињи више икада приђе. Као да се О. П. скинула пред њим гола а да он није у себи имао ниједан покрет да ту наготу нежно додирне или бар покрије. Црни миш је остао збуњен. Помало затечен својим заборављеним нагонима. Као да О. П. није била свесна да се на једном тањиру не могу делити породица и они који нису део те породице. Као да је у том тањиру ставила све што се може појести. И да није приметила да управо тако настају отрови чијим порцијама не можеш хранити другог. А Г. Л. је био отрован а да није ни приметио, као што је и О. П. била отрована уласком у своју рупу а да тога није ни била свесна. И од тог дана, више никада нису видели једно друго. Загонетка је дошла истом брзином којом је и отишла а да никоме није дала одговор. Неки кажу да се и Сам Бог чудио овом сусрету, не јер није знао да ће до њега доћи, не јер га је Он устројио те да тим сусретом свештеник и педагог смирено испитају себе, него јер у овом сусрету, да скандал буде већи : иако је било жеље – није било ниједног греха…

Advertisements