Није ни живот, ни свет, ни човек спрам нас толико крив у нечему колико је само јака наша машта да долије ватру тамо где је можда било мало само пролазног жара. Можда криве варнице – ниоткуда. Истина је да умишљене невоље направе више невоља него што би их заиста било. Ми не можемо са собом. Други ту није крив што на њега или њу пројектујемо своје жеље, амбиције, страсти, разочарења и све остале инструментализације. Зато ако смо коректни бар за милиметар, дозволићемо себи дистанцу од другог. Не јер је мржња посреди него управо да бисмо неокрњеност другог сачували још једино са даљине. Будући да је машта таква да све што је доступно – од близине погине…

Advertisements