Ако те кривица покреће не само да опрашташ него и да волиш другог, онда то још није хришћанска љубав која је безусловна. Има тога да је некоме кривица другог главни стимулатор оваквог двигања, али има тога и да је некоме сопствена кривица главни регулатор таквог живљења. У првом случају, кривица другог истиче једног као супериорног над другим коме ће његово охоло праштање показати милост. У другом случају, сопствена кривица тражи компензацију за недостатак врлине па бира пут патетике или жртве у име неке немоћне љубави подижући другог пред собом на пиједестал идола или божанства. Зато се може десити да се неко и након једног или више праштања и вољења опет разочара јер не воли безусловно. Оба пута воде у ћорсокак. Нема у таквом ставу Христа. Ово је грех љубави многих и ово је многих љубави грех…

Advertisements