Истина, има побожних, па и црквених, али поглавља о личној светости ако нису занемарена онда су апстрактна. Мало коме полази за руком да уопште свари димензију благодати која чисти од грехова а која истовремено и чини светим. И даље се задржала канцерогена свест да светост припада само људима „специјалних перформанси“. А треба тестирати све редом истим питањем. Јер да неко верује у Бога – није спорно, али да неко верује да ће кости на гробовима опет устати у живот – ту се сви саблажњавају. А управо у том чвору лежи иронија јер је то устајање костију суштина хришћанске вере. И нажалост, дођосмо до 21. века али нам још увек нису јасна главна питања наше вере. Јер у тим костима зависи спасење света. Несумњиво, дакле, да има верујућих да Бог постоји и несумњиво је да људи и даље поклањају велико поверење Цркви, али да је васкрсао Бог са костима и да ће наше кости као и све кости света подићи из мртвих – остаје и даље тврда беседа. Зато је лако држати се свих периферних протока вере где рационалност може доминирати, али да би нечија вера прихватила тријумф есхатолошких новокостију такав мора превазићи постојеће границе рационалности. И то је веома важно јер се тек ту види каква је и колика је вера.

Advertisements