Тешко је поставити у било чему праву дијагнозу. Не само код лекара него и у другим професијама. Ипак, треба да брине ако је некоме дијагностицирање цела философија постојања. Реч о другоме. Јер је лако под маском бриге за друге увидети злурадост и дискредитовање. Ту је подвала свом умећу. Јер ако је дијагноза и објективна може лако да се деси да се под паролом очувања другог заправо ради против другог, или, ако није посреди осујећење другог онда може бити маргинализовање властитих дефеката. Може ли болестан издавати себе за лекара? “ Лекару излечи се сам!“ каже Христос истим провокативним интезитетом. Али осим салутирања таквим лаж-лекарима треба више да забрине недостатак личног критичког става. Јер је алармантно ако неко не види развој своје патологије да радо бира себи такве саветнике. Тако се болест утврђује на оба фронта и шири своје пипке на цело друштво. Лекар ужива своје псеудомесијанство и популаризацију а оболели ужива своју неисцељеност обнављањем једних истих рана јер је завистан од свог саветодавца.

Advertisements