Ниједна врлина у страху од спољашњег ауторитета не може бити остварена. Ако је пак остварена, на погрешном темељу налази место будући да није искрена, или, по слободној вољи. Неко чини врлину и ради тога шта ће људи рећи, да не буде укорен за нешто, неко ради награде, неко ради своје сујете. Ниједно од тога не показује целост врлине и када је врлина учињена. Пред нама је окрњеност врлине. Некада ни човек нема снаге. Пада, посустаје, губи веру. Све су то нормалне осцилације док не постану искључиве, једностране или фаталне. Али када човек постави добар темељ, и када место страха замени присуство љубави онда се чуда ипак дешавају. Човек је заиста крхко и непостојано биће. Али, гле како се атомска снага пројављује када неко добро учини не зато што га нешто приморава или обавезује него када из љубави према онима које воли нађе снаге које није ни био свестан да поседује. Ето увертире како и веру можемо наћи…

Advertisements