Ако неко жели најбржи пут да сам сатана обузме његово срце, онда је морално одмеравање нечијег карактера и још моралније пресуђивање истог најподеснији пут за то.
Да ли то значи да морални судови нису потребни? Не, јер онда долазимо у његово релативизовање а самим тим и губитак распознаје добра и зла.
Проблем је када моралне пропорције користимо да бисмо на рачун одрубљеног другог парадоксално оправдали своју мржњу. А такав вид рационалности је заиста подмукао. Заиста демонолошки. Јер, мада детекција нечијег наличија заиста може бити генијална, поставља се много већи морални суд над овим моралним судом: колико таква објективност има вредност ако је други обестемељен да може икада другачије бити сагледан?
Када се својој мржњи одузме разлог (чак и објективног!) презира, настаје хришћанска слобода! Ко се није ослободио од својих демона не може знати ово искуство.

Advertisements