Наступила је Вечност. Коначно! И Богочовек је одавно поново дошао међу људе. “Одавно” звучи помало смешно јер у Вечности не постоји време, али пред новим созерцањима то више није ни битно. Земаљским мерилима гледано, свеопште васкрсење мртвих се, ето, “одавно” догодило. Суд је био и прошао. Пророштва су се показала истинитим. Заиста су многи били непријатно изненађени неочекиваним доласком Христа и мноштва Анђела на небесима. Заиста је дошао као “лопов усред ноћи”. То је било веома подмукло од Бога. Зар Он може поступити тако неморално да дође ненајављен у госте? А људи као људи, авај, задржали су своју нарав. Чак и у новој природи?! Једни су се заиста осетили срећним и недостојним да уђу у обећано наслеђе, а други несрећним и достојним. Свађалачка наелектрисаност је успела да опстане чак и у новом васкрслом телу усред свих тих скупштинских новозаседања. Отупели од недостатка осећања, људи уместо да се диве обретеној светости која подиже постојање у нову телесну форму, нашли су повод за расправе и негодовања. Изгледа да се некима „ново одело“ није много допало. Чак и на Дан Суда приговори нису јењавали. Људи као да су желели стари свет. Христос је ћутао. Опет је осећао своју немоћ пред тврдоглавим нараштајем који даље од свог става не може чак ни тада да покаже бар минимално свој стид и искрено кајање. Анђели су буктали. Комешали су се сноповима у изнутрицама прозирности могућом одбраном Највећег, али своје силе нису покретали јер им је Бог тако наредио.

Христос је Себи узео Своје. Оне које познаје. Оне који Га се нису одрекли. Оне који су неговали своје уподобљавање по узору на Његово благодатно наликовање. Који су веровали постојано Ономе Кога никада нису видели, и за Којег, истина, нису ни знали да ли има реално постојање. И заиста, сваки нараштај од постања света до Последњег Дана, подигнут је на нествореним облацима мистичним у сусрет Христу, као што је писано, у насељивање обећаних станова блаженства о којима људи нису ништа слутили по лику и облику, јер им се отворила дотад непозната димензија. Ако је неко чудо постојало у Последњи Дан, а да нажалост то није био Сам Бог, онда се осећање чуђења догађало само у сфери неравнодушности откуда се толики број људи одједном створио на земљи. И свако се чудио лику поред себе, и свако се питао погледом шта ли се то дешава и како је могуће да су лица предака постројена живим међу онима који су се затекли као њихови потомци. А доброљубци су поред усрећености што им се Сам Бог јавио лицем ка лицу, једино још мало, мада неосновано, бринули да ли ће имати довољно времена да пронађу у свом том мноштву оне које највише воле за чије спасење су живели неизвесношћу.

Осуђени су добили своје демоне. Свако према свом лику и делу. Јер се слично познаје сличним. Какво је друштво такво је и заједничарење. А овде је стварно било разних. И сви су били изненађени другим бићима поред себе који нису били тако посебни како се помало митолошки очекивало у својој демонолошкој хемисфери и структури. Јер једини укус агоније био је осећање празнине. Мистична бића црних силуета су била једнако тупоумна као они. Нису могла да понуде ништа осим – ништа! Ходали су незаинтересовано поред људи и није било ни речи о неком помену страве, јер је једини ужас био огледан у одсуству садржаја. Заправо, многи нису ни ходали јер су толико мрзели живот да су презирали свако кретање. Хуктање је било све што јесу, све што знају и све што умеју. Одбаченост од Бога је морало створити нове изазове како да се сопствена вечност на неки начин осмисли. Међутим, нико није имао идеју јер нико се ни за живота у смртном телу није бавио питањима смисла. Оно што је највише недостајало услед везаности за пролазно – то је сада највише дражило. Само они који су успевали да развијају своје каријере на лешинама других тражили су сада панично нове солуције. Јер ово “сада” дефинитивно има укус наоштрене вечности која никад неће проћи. Пакао се морао осмислити!!!

И тако су један по један сусретали оног другог, бауљајући по тами незнања, одвећ слепи за било шта узвишено. Можда је укус пакла тиме био мањи јер нису били ни свесни да су нешто изгубили. Мало по мало, један од људи почео је да умује о времену и простору и направио је своју школу. Други је почео да умује о развоју економије и трговине и отворио је бројна радна места. Трећи је почео да умује о религији и философији и дизајнирао је бројне цркве. Четврти се досетио да индустријализује биљни и животњиски свет и покренуо је свој бизнис. Пети да умножи своје таленте развојем научног и технолошког сектора. Шести да оснује своју странку. Седми да покрене музичку индустрију. Осми да покрене модне фестивале. И тако унедоглед. И свакога дана број умујућих се ширио, свако са својим идејама, а присталице су умножавале своју пажњу и статистику у том занимљивом кружоку који се рапидно ширио планетом земљом у њеном богоостављеном стадијуму. Јер, Суд, мада одигран, ипак није подразумевао уништење планете Земље са њеним достигнућима. А никога није ни било брига.

Тако је пакао постао једно поприлично занимљиво станиште. Заправо, свако се ту борио за своје место под оним што је од усиреног сунца остало. Људи су и даље навијали своје сатове да би рано устајали за посао. Људи су и даље улазили у тесне аутобусе кријући се од контролора. Људи су и даље кукали и запомогали о тескоби свакодневнице, о том проклетом да ли ће моћи шта појести или платити од пореза. Људи су и даље изражавали беснило сваке године новом политиком владе бринући једино о својим изборним гласовима. Људи су и даље прехрањивали своје банке пажљиво бринући о свакој уплати и отплати кредита. Људи су и даље куповали по бутицима и пијацама чезнући упоредо за којом кафаном и баштом. Људи су и даље одлазили на утакмице и бринули о спортским манифестацијама и да ли им је прошао неки тикет. Људи су и даље пунили музичке дворане одласком на концерте и превртали огласе за посао или сајмове туризма. А највећи пакао је ипак припадао религиознима јер су они и даље тражили Бога који ће бити изграђен по њиховом верујућем моделу – жељама и очекивањима. Онај Који им се представио као Бог – Њега нису познали. Његов Суд нису ни прихватили јер Он није одговарао перцепцији очекиваног Бога. Овај Бог је за њих био сувише обичан. Они су били увређени понуђеним присуством Самог Суштог!!!

Кажу да је од Суда, земаљским мерилима гледано, прошло година колико има звезда на небесима. У зборницима небеске хронологије стоји написано да је Земља одавно престала да рађа и броји векове. Али за људе се ништа ново није догодило. Они и даље спокојно живе у својим чаурама бринући само о ономе што је пролазно усред своје овековечене непролазности. Јер, они и не знају да су у паклу. Не знају да је Бог одавно престао живети међу њима. Не знају да други Бог неће никада више доћи…

(За то време, далеко од Божанске есхатологије, са стаништем у Бразилу, сатана са задовољством чита новине и прати висок улог својих деоница у црној хроници. Са великом увиђајношћу приноси скупу шољу врелог порцелана. Загледа је дуго, лежерно. Чуди се њеној вредности и одречно клима главом. Пије. Мућка устима па тек онда гута и говори себи: „Бољу кафу нисам попио у свом постојању!…)

Advertisements