Свест о сопственој погрешивости не треба да нас паралише или доведе до неке усијане „теологије кривице“ у којој изнова ломимо сопствено огледало и пред чијим крхотинама мрзимо сваки раскомадани део себе, већ да препознамо и осетимо своју „природну недовршеност“, да нисмо никада, нити ћемо бити, у сигурној зони „неодступне непогрешивости“ са чије тачке бисмо са висине посматрали друге. Свест о нашој погрешивости треба да сломи само једно огледало а то је комплекс мегаломаније, самољубља, чак и онда када нам се чини да смо пошли за Христом или да је благодат тобоже наше „приватно власништво“. А то су једине крхотине у чијим одразима не треба тражити сопствену рефлексију. Ако тога постанемо свесни, Духу Светоме неће бити тешко да наш лик поново у целину састави и да се у њему поново огледа.

Advertisements