Уметност живота никада није почивала у изграђивању препрека. Нити у осигуравању њихових зидина. Јер то је све што радимо. Постати подложан рањивости показатељ је човечности, боголикости. А ми смо параноидно свуда ставили катанце и трезоре, наоружани шифрама и обезбеђењем, да бисмо избегли повређивања. Бежање од рањивости може бити показатељ нељудскости. Али, није бол оно што те умањује већ недостатак већег смисла. Када је смисао пред тобом онда ни унутрашњи свет неће за њим закаснити. А када се то утврди онда су смешна сва насилничка разоружавања од стране других. Јер пред лицем Смисленог, кога је брига за бол који траје и радост која нестаје када Он успоставља усред тебе Живот који ништа не може опљачкати. Зато што није проблем бол него бесмисао бола. Као што и човек у страху да ће бити повређен већу агонију има од онога ко је једном одболовао његов страх. Али, одузмеш ли већи смисао, који има независно постојање од повређивања, ту почиње његово утемељивање. Јер одвојен од Бога заиста постаје једина стварност. И уместо што у апостолском маниру свакога дана бројимо колико смо удараца преживели, у чему је и он омашио, мудрије би било да се загледамо у нестворени пејзаж који долази иза наших рана. Ако тиме не приближимо Бога бар ћемо мање роптати и фантазирати….

Advertisements