Већина библијских прича је (без залажења у поимање разлике између поучно-фиктивних и научно-чињеничних перипетија) углавном већини људи (без залажења у поимање разлике између пасивно-нецрквених и активно-црквених верника) добро позната. Сигурно је да многи барем имају неко предзнање (без залажења у то да ли имају моћ егзегезе и синтезе) о Адаму и Еви, Нојевој барци, праведном Јову, итд. па све до новозаветних места који се углавном исцрпљују искључиво у границама Јеванђељских прича (посланицама се нажалост не даје много места чак ни на нивоу замишљености).

Данас стојимо пред Аврамом и Саром. Нећемо се пуно задржавати. Ако нема залажења у детаље, барем је свима добро познато да су били поодмаклих година, да нису могли имати деце, да су угостили загонетна три путника (који се после узимају за обрасце Тројичног постојања иконизованог у лицу три анђела), итд.

Фасцинантно је приметити, са ове временске дистанце, начин расуђивања и понашања у древним вековима ове протагонисте. Причамо, дакле, о великом временском периоду много пре доласка (очовечења) Христа. Један од тројице се обраћа Авраму у одсуству Саре да ће му жена затруднети. Занимљиво је како се Сара понаша. Мада одсутна – слухом је присутна. Прислушкује. Сигурно је да три путника знају да се крије и да прислушкује, али на то не скрећу пажњу. Њено прислушкивање се лако може упоредити са темпераментом данашњице. Причамо о оном брзом слуху да детектује зло другог. О интригама. Наравно, то не значи у случају Сарином да она нешто лоше чини али поступак је ипак нетипичан. Нарочито ако се узму у обзир и њене године и век у којем живи. Али, занимљиво је да на реч да ће зачети она прва исказује у свом срцу сумњу. И још горе: чини подмсех. Руга се. Можда Сара не наслућује да је почаствована нетипичним гостима, али то не умањује сликовитост да се руга самом Богу. Можда се Сари то не узима као велики грех јер не зна да је Бог пред њом, јер би у том случају чинила светогрђе. Ако у њој има неког стида, који би у овом случају био разлог зашто није присутна отворено, опет се тај стид показује као дело постиђивања од другог. Стид од другог је присутан и данас, али то није стид као израз чистоте душе већ управо супротно: стид од нечистоте душе јер се стидимо другог. Фамозно окретање главе, погледа, ругања или презира другог. Зато један од тројице изобличава Сарино подсмевање. Пророштво се касније испуњава и свима је добро познато колико ли је само Авраму било тешко да ослањајући се на веру пркоси логици свог ума који дефинитивно није имао снаге да жртвује сина јединца којег је толико деценија чекао. Већ ту, у случају Аврамовом, видимо јаз којег неће бити поштеђен ниједан нараштај до данашњег дана: свако улази у својеврсни дуализам са собом сваки пут и свакога дана када треба да се ослони више на своју веру неголи на свој ум. Апостол Павле ће у својој посланици Римљанима опширније указати на тај проблем много после Аврамовог постојања.

Са ове временске дистанце кључно запажање је: подсмех. Видимо да као особина има своје прастаро порекло. Да нема човека под небом који није једном узео на себе ову кованицу у састав своје пројавности. Лако то можемо правдати прародитељским падом или илустрацијом бруталнијих компарација оличених у мржњи Каина према Авељу. Како год да поставимо слику ствари, чињеница је да од постања до данас нисмо пуно одмакли. Сличне, ако не истоветне, алате отклона другог користимо. Ако није мржња, подсмех је свакако. Али, у ери првих људи није можда било дато оно што је нама данас дато. Нама су дата познања и благодат који премашују кодексе првопостојећих. О моралним компликацијама и импликацијама да не говоримо. Јер, Христос још није дошао у свет у то време. Прошло је више од 2000. година од Његовог Очовечења, али и након пуно дарова нисмо пуно одмакли. Подсмех је још на снази. Извргавамо руглу све што не личи на нас и наше параметре којима одмеравамо стварност и процењујемо вредност према законитостима нашег ума. Заправо, вредно је не оно што објективно има вредност само по себи, него што један од наших умова држи за проверену вредност макар објективно оно немало никакву вредност по себи. Ту се човек види какав јесте.

Оно што остаје провокативно да жуља је следеће:

  • Како можемо знати да управо ми својим подсмехом не чинимо светогрђе?
  • Како можемо знати да управо наш подсмех не креће од маловерја?
  • Шта ако не успевамо ни у чему да се реализујемо због ругања над вером у своје могућности?
  • Шта ако се ругамо човеку спрам себе а да не разликујемо да из њега Бог говори?
  • Шта ако смо до сада више од хиљаду пута сретали непознате људе попут непознатих странаца пред Аврамом и Саром а наругали им се на њихова обраћања или молбе?
  • Шта ако ми више верујемо логичностима свог ума неголи својој вери?
  • Шта ако је ругање све што умемо, знамо и јесмо?
  • На који начин ће Бог над нама испунити неко пророштво ако у то немамо вере?
  • Да ли ћемо попут Аврама и Саре тражити неки разлог који би могао бити препрека да се пророштво реализује?
  • Можемо ли извршити експеримент да се барем један дан никоме у сопственом срцу не наругамо?
  • Можемо ли пробати барем један дан да некоме дозволимо приступ без предрасуда?
  • Шта ако је баш данас решио Бог да нас посети у лицу некога а баш данас смо Му залупили врата са подсмехом?
  • Шта ако смо баш данас изабрали такво зло које би нас могло трајно дистанцирати од Бога? Ако нисмо, ко нам даје гаранције да нећемо?
  • Како, коначно, можемо знати да иза сваког нашег подсмеха не стоји тај грозоморан стид од другог човека? Јер, ако и подсмех није отворено пројављен, не значи да је у тоталности отклоњен ако је стид од другог присутан. Стид од другог у смислу: “Стидим те се јер сам бољи од тебе! Јер ме ниси вредан! Јер не желим бити виђен од стране неког трећег у твом присуству!”.

Ако нам Сарино искуство није пуно помогло, онда Христово свакако не треба заборавити: “Ко се мене постиди, постидећу се и Ја њега пред Оцем Својим!”.

Advertisements