Заиста сам поражен колико „врсних богозналаца“ и још „врснијих Писмознанаца“ инсистира на дијалогу и сусретању другог и какве ватрометне аргументе за то имају. Просто имаш утисак да се Дух Свети цеди као драгоцено миро са ивица њихових речи. Појмови бљеште и прште на све стране. Али, аутогол нико не помиње. Судија не свира за прекршај. Јер, посреди је више варничења неголи смисла. Варилац је комиран. Фуснот-теологија је препознатљив мото проговора.

А онда истог заговорника сретнеш у најобичнијој продавници, парку или Цркви и схватиш да те се толико стиди да не може ни „Добар дан!“ да каже макар погледом којим те је већ претходно поткачио. Одједном, гле, сва та дијалошка максимала постаје беживотна фраза. Може ли се хришћанином бити у властитој анонимности? О каквим се залагањима за хришћанске вредности неко бори да другима буде просвећење када друге не удостојава ни мимике?

Веће зло од овога је пецање људи на такве приче који некритички деле аплаузе. Јер, немају живог додира са таквим људима што на својим докторатима раде посвећеније и фанатичније него терористи на атомској бомби. А животна и практична синтеза – нула. Када једном људи буду згазили у говно следећи пут ће пажљиво гледати којим тротоарима су поверили кораке. Или су неки људи толико застранили да свој смрад више не осећају?

Лепо рече, чини ми се А. Ками: “ Дати књигу незналици исто је што и дати детету нож да се игра!“.

Advertisements