Живимо у „копи пејст“ стварности. Поред толико цитата и фуснот тумачења, више не морамо да мислимо својом главом. Хвалимо се корицама прочитаних књига али дубље садржаје у себи не прелиставамо.

Од како сам приметио да доктори наука могу бити ретардирани на другим нивоима свакодневнице, престао сам да читам.

Од како сам приметио да многостручни немају довољно емоција баталио сам стручност а појачао емоције.

Од како сам приметио да под силом дијалога неко форсира монологе заволео сам дистанцу која не одбацује другог.

Од како сам приметио да су свима пуна уста Бога, потражио сам веру на другим воденицама где нећу морати као неки људе да мрвим а цркву да компромитујем.

Спокој има онолико лица колико их ми изражавамо.
Треба живети и пустити друге да живе!
Зар је то много?…

Advertisements