Ништа горе од искључивости у име добрих намера, од мизантропа одевеног у лаж-хумор и сарказам, од човека толико патолошки самопоузданог да не осећа колико једна реч или реченица може некоме да уништи биће.

Дода ли се на мускулатуру таквог злогенија заговорништво исконских познавања хришћанских вредности које ти пљује у лице, јер његова или њена психоза само у ништењу другог тако идентификује љубав, увиђаш како ти у крвоток против твоје воље улази отров, тмина. Да ако поклекнеш постајеш пројавност тог истог наказног другог – не видећи себе, не видећи другог.

Од када су то људи заборавили на манире?

Од када су то постали карикатуре?

Од када то не сумњају у своје ставове?

Од када је то монолог постао дијалог?

Од када вређање начин да укажеш другом на грешку?

Задах фанатика заудара на сваком кораку у свим сегментима битисања….

Ипак, гора позиција од ове је константно пребивање ума у познању наказног другог, јер осим огорчености не може никакав други садржај да понуди.

Advertisements